Izložba Gorana Jureše Tragala perro predstavljala bi izbor radova predočenih u istoimenom portfoliju (slike, crteži na platnu, crteži na papiru i kolaži). Subjekat duboko intimnih, autobiografskih radova snažnog ekspresivnog vizuelnog izraza je dekonstruisano i/ili rekonstruisano telo. U Jurešinim crtežima iz 2019. i 2020. godine telo je fragmentirano i stilizovano do apstrakcije, dok je na kasnijim radovima prisutan povratak figuraciji – muškom telu koje je uglavnom izolovano, dok je na autoportretima u društvu zeca (simbola straha). Sva tela su providna, tako da posmatrač može istovremeno da vidi i njihovu spoljašnjost i unutrašnji sadržaj. Kolažni radovi predstavljaju razlomljene ljudske figure u različitim akcijama, upućujući na umetnikova razmišljanja o rasparčanom telu koje je ipak pokretno i funkcioniše.

Nužnost vizuelnog iskaza unutrašnjih osećaja Jureša uobličava energičnim gestualnim potezima i analitičkim istraživanjem emocija ili razloga njihovog nedostatka. Beznadežne, grube forme sirove snage, definisane najčešće crnom, crvenom, žutom i plavom bojom na beloj pozadini, dodatno naglašavaju osnovnim bojama snagu i ekspresivnost izraza. Subjektivna osećanja razočaranog umetnika koji posmatra današnje društvo rezultiraju duboko emotivnim umetničkim delima. Iako autobiografski, radovi uključuju i političke, socijalne i kulturne aspekte jer istražuju prirodu stradanja društva i kulture usred haosa beskonačne tranzicije.

Jureša čoveka koga neumorno iznova crta i slika označava terminom "moj čovek". "Moj čovek" je umetnikov alter-ego, Agambenov homo sacer, prognan čovek, čovek kome je sve oduzeto, koga svako može nekažnjeno da ubije, ali ne sme da bude prinesen na žrtvu (niti da se sam žrtvuje za viši cilj ili ideale) jer mu je i to pravo oduzeto. Za Agambena žrtvovanje je dispozitiv (mehanizam) koji profano pretvara u sakralno, dok je kontradispozitiv žrtvovanja profanacija. "Moj čovek" obitava na "ničijoj zemlji", u procepu između dva sistema, sakralnosti i profanosti, sistema vrednosti u kome je odrastao i u kome su mnoge stvari bile "svete" i današnjeg sistema vrednosti u kome više ništa nije sveto. Ova dva sistema su dijametralno suprotna jedan drugom, te predstavljaju obrnuto proporcionalnu binarnu opoziciju – što je osoba lošija na skali vrednosti prvog sistema, to se nalazi na višim društvenim pozicijama današnjice u kojoj se cene beskrupuloznost, sticanje vlasništva i profita, i posledično stečena moć/vlasništvo nad drugim ljudima, i obratno – što više kvaliteta prvog sistema čovek poseduje, to je niže na lestvici drugog. Današnji sistem (korporativni postneoliberalni kapitalizam) proteruje ljude prvog sistema "kao pse". Time, "mom čoveku" ostaje jedino "goli život" na koji ne može sam da utiče jer zavisi isključivo od volje drugih, "suverena", gospodara života i smrti. Stanje današnjice u odnosu na njegov sistem vrednosti je Agambenovo "vanredno stanje", "logor" u kome ništa ne podleže zakonima/etičkim normama, te je u njemu sve moguće. "Moj čovek" je vaspitavan u drugačijem sistemu vrednosti, tako da u logoru niti želi, niti ume da funkcioniše. On je, za današnje društvo, ne samo nefunkcionalna i nekorisna, već i subverzivna jedinka.

Jasna je umetnikova paralela između "mog čoveka" i Marsije, koji se usudio da izazove boga Apolona (suverena) na takmičenje u umetnosti (muzici) i zbog toga završio živ odran, dok je njegova koža obešena na granu kao opomena drugima i kao demonstracija moći bogova. Ipak, svaki put kada bi se u blizini čula muzika, Marsijina koža bi zaigrala, nastavljajući svoj drugi život.

I Agamben takođe govori o ideji "dva života u jednom telu" – upravo taj drugi, alternativni život koji o(p)staje posle smrti (u ovom slučaju ne fizičke, već rasparčavanja mentalnog i emotivnog tela), istražuje i u svojim radovima nadograđuje Goran Jureša. U ovom svetlu moramo da se zapitamo šta zapravo determiniše smrt Čoveka – smrt racija ili emocija, kognitivna smrt ili emotivna smrt? Da li je čovek koji ne oseća ništa i dalje Čovek jer je još uvek sposoban da razmišlja, ili postaje ne-Čovek, kao što se čovek koji ne razmišlja već samo oseća pretvara u "životinju"? Promišljanje "kuda dalje" (koje Jureša definiše kao "otpornost nastalu u ponoru") i prihvatanje sopstvenih emotivnih reakcija jesu ono što "mog čoveka" i dalje čini Čovekom. "Moj čovek" uprkos svemu nastavlja da živi, tačnije rečeno životari tako prognan, polomljen i pogrešno (samo)sastavljen, očajan, dok u sebi ključa i vrišti uz nezaustavljivo bujanje osećaja otpora prema distopijskom simulakrumu sveta i društva u kom se našao. "Moj čovek" ne izaziva sažaljenje, već saučesničku empatiju jer artikuliše ono sto se mnogima od nas događa. Stoga, "moj čovek" prerasta iz ličnog u kolektivni alter-ego.

Naziv izložbe Trágala perro (Gutaj, pseto!) potiče od istoimenog Gojinog kapričosa. Iako bi se na prvi pogled pomislilo da je "moj čovek" prikazan u Jurešinim radovima to pseto koje mora sve da proguta, francuski filozof Alen Badiju nam pruža drugačiji pogled na situaciju. U svojom eseju O mračnom slomu on kreće od Sartrove izjave da je "svaki antikomunista pas", ukazujući da se danas u zapadnoj civilizaciji smatra upravo suprotno, da su "svi komunisti psi"; Badiju svojom analizom diskredituje drugu tezu i dokazuje tačnost prve, ukazujući da su "pseta" svi oni koji negiraju potencijalne dobrobiti nekog budućeg "komunizma", ne Staljinovog, ruskog tipa, već komunizma kao Marksove filozofske ideje idealnog društva, paradoksalno baziranog i na vrednostima francuske buržoaske revolucije: slobodi, jednakosti, ravnopravnosti. Badiju smatra da su "pseta" svi oni kojima bi takav pravedniji poredak štetio, a to su beskrupulozni Agambenovi "suvereni" današnjice. "Moj čovek", iako mentalno i emotivno polomljen i izranjavljen, i dalje funkcioniše u svojoj fragmentarnosti. Njegovi kvaliteti nisu materijalni već etički, moralni, filantropski, humanistički i intelektualni, te nastavljaju da žive čak i posle njegove smrti. Upravo zbog svojih kvaliteta "moj čovek" je neuništiv.

Ivona Fregl, istoričar umetnosti