Umetnički par, Tamara Nedeljković Vukša i Marko Vukša, radovima različitih medija i poetika teže da iste povežu u podjednako harmoničnu i smislenu celinu, ne samo na nivou profesionalnog rada, već i na novou njihove intime.

Obzirom da često izlažu zajedno (Zaječar, Tokio, Zrenjanin, Pančevo, Apatin, Beograd), uvek se nađe nova ideja koja njihov rad pomeri u nekom od mogućih pravaca. Time se estetska jedinica (estetske jedinice) pomera za onoliko specifičnosti koliko ga zadaje prostor, vreme i mi u njima. Harmonija vizuelnih identiteta (slikarskih i vajarskih) se pomera, živi, raste, menja se, baš kao i harmonija intimusa. U tom smislu, svakako treba imati u vidu geštalt teoriju koja računa na različita artistička stremljenja koja, na koncu, vrlo složno iznašaju svoju celinu.

Drugim rečima, iako su u pitanju različite poetike, toj i takvoj celini ne može biti ništa dodato/oduzeto, a da ista ne promeni svoju dotadašnju vizuelnu jedinicu. Pri tom, ako je početak celine različitost medija Tamare i Marka, svakako je tačka spajanja podjednako pročišćene površine platna i skulpture. Živost, razigranost i potencijalna kretanja celine upotpunjena su Tamarinim bojenim poljima koja stoje naspram Markovih monohromnih formi.

Izvesna strogost Markovih oblika, sa jedne strane, te blagost Tamarinih, sa druge, inicira spoj taktilnih površina koje računaju na panteističke vrednosti, odnosno sposobnost transformacije celine kroz usaglašenost njenih delova. Kao TiM, radovi im se nadopunjuju - Tamarini nežni, pastelni, zamagljeni, slojeviti, skriveni pasaži, stoje naspram Markovih konkretnih, kubičnih, kompaktnih formi.

Moguće je da potencijal ženskih principa ostvaren u kompatibilnosti sa muškim principima, te da je prevođenje i ostvarivanje nežnosti moguće (samo) u potencijalu njene muškosti. I, obrnuto.

Slađana Dragičević Trošić