Na ovoj izložbi bih želeo da skrenem pažnju na značaj procesa individualizacije gradskog pejzaža putem grafita. Specifičnost grafita kao elementa urbanog pejzaža je upravo u stihijskoj individualizaciji javnog prostora. Oni predstavljaju spregu unutrašnjih, psiholoških, intimnih, i društvenih i javnih elemenata jednog grada, kao i interesantan fenomen spajanja dijalektički suprostavljenih aspekata urbanog života i pejzaža.

Grafiti unose sirovu individualističku i emocionalnu sferu inače hladnom, bezličnom, konzumerskom, korporativnom i dehumanizovanom mašinskom pejzažu koji oslikava društvo kroz kompromise. Razlog za njegovo nastajanje u gradu nije slučajno. Ruralni način života odiše ljudskom idividualnošću i osećajem čovečijeg sopstva. U gradu kao mravinjaku ljudskog bivstva, čovekova individualnost i ličnost padaju pod mač utilitarizmu i masovnosti industrijskog društva.

Radovi su velikog galerijskog formata i nastali su između 2021. i 2022. Oni slave neobaveznost, amaterizam i smeju se u lice kapitalističkoj profesionalizaciji kroz fenomenološku viziju apstraktnog urbanog pejzaža prenatrpanim sadržajima i arhitekturalnom vertikalom.

Ovaj tekst ne pišem da bih opravdao grafit i čin izražavanja sprejom – grafitiranja, već da bih ukazao i na značaj ekspresije u savremenom društvu uopšte. Stoga je velika inspiracija grafita u neoekspresionističkoj umetnosti u poznim decenijama dvadesetog veka. Naveo bih da je danas potreba za ljudskom ekspresijom veća nego ikada. Ova potreba je proistekla iz marketinško-ekonomske sprege vizuelnog stvaralaštva. U toj sprezi je izgubljena potreba za iracionalnom ikonografijom i realnim sadržajem. Možda najbolja definicija ovog ciklusa radova bi bila: misaone dokumentarne fotografije urbanih prostora.

Stefan Kovačić