Radovi predstavljaju deo ciklusa koji je simptomatično nazvan "Dno". Sam naziv sa svojim direktnim i mogućim indirektnim značenjima izražava pokušaj za razumevanje vremena i prostora  u kojem su radovi nastajali.

Papiri postavljani su na različite lokacije od rečnog dna, obale, vlažnog podruma, kiselog zemljišta u blizini fabrika... Prolaskom vremena i pod uticajem spoljašnih faktora: toplote, vlažnosti, bioloških organizama u vazduhu i samom tlu postajali su žive forme koje su se menjale, mutirale.

U ovom beskrajnom eksperimentu dualnosti sa elementima dekonstrukcije konstrukcije, razgradnje-gradnje, nestajanja-postajanja, poseban izazov za mene je bio količina mog ličnog prisustva-odsustva. U pokušaju da izmestim sebe iz sopstvene umetnosti, mnogi radovi tokom svoje izloženosti u novom-prirodnom okruženju su prosto nestali, što implicira da je sam proces primarniji od artefakta kao nekakve konkretne "estetske činjenice". Sama odluka na kom mestu, koliko dugo, kada i da li će proces biti prekinut, pa i samo posmatranje doveli su do narušavanja početne ideje moje "odsutnosti".

Proces menjanja radova koje izlažem sam konzervatorskim postupkom zaustavio u odredjenim fazama sjedinjavanja sa prirodom dok je ostatak ostavljen da se i dalje menja.

Dragiša Marinković