Šiljanova umetnost je fluidna. Pokretljiva i živa. Nestalna u svojoj prirodi, u beskonačnim prostranstvima formi i boja. Energična i divlja. Nezaustavljiva. Ovakvo slikarstvo se dešava, odvija i teče pred posmatračem. Ono je sve samo ne statično i solidno. "Okretne slike" nagoveštavaju živost, agilnost i slobodu koja im je oduvek bila svojstvena. Sloboda u kontekstu Šiljanove umetnosti odnosi se na neopterećenost motivom, formom ili jezičkom frazom koja je duhovita u svojoj nepromišljenosti i spontanosti momenta u kome se rađa.

Dok su neki prethodni ciklusi autora u velikoj meri bili fokusirani na antropomorfnu formu i snažan grafizam kao i brojne nanose boje, ovde to nije slučaj. Novo slikarstvo postaje nežnije i lazurnije, a prostranost i vazdušastost zauzima mesto prethodnom horror vacui*-u kao vodeća karakteristika "Okretnih slika".

Nove forme koje se javljaju na okretnim slikama vizuelno su srodne mašinama i sklopovima. Ovi sklopovi nisu oni dehumanizovani, robotizovani i metalni. Nežni su i krhki. Deluju razigrano, pokretljivi vetrom poput Kolderovih mobila. Možda ih kinetička skulptura najbolje opisuje. Lakoća promenljivost i suptilnost naspram beline. Ove naprave su utopijske prirode. Ako pažljivo osmotrimo njihove konstrukcije i upotrebljene boje kao i detaljne opise koji ih prate videćemo da svaka ima svoju preciznu namenu. Tako su na radovima prisutne - veštačka inteligencja za usađivanje veselih pogleda na svet i bližu okolinu, vanvremenska mašina za ubrzanu reinkarnaciju, aparat za glancanje harmoničnih odnosa, poluautomatska heftalica za heftanje veselih osmeha i mnoge druge.

Šiljan ovde preuzima ulogu koja u njemu skrivena leži i čeka da odgovori zadatku. On je naučnik, inženjer, konstruktor, kreator i stvoritelj jednog bezbrižnog sveta gde vlada optimizam i osmeh, okret i radost. On slika sve naše unutrašnje pokretače. One male šrafove i sklopove bez čijeg rada bi naše mašine od kostiju i mesa odavno stale.

*Horror vacui - strah od praznog prostora. Termin poznat u istoriji umetnosti gde su se umetnici prilikom izrade reljefa ili slika trudili da u potpunosti ispune površinu ne ostavljajući mesta između predstava.

Ana Kršljanin, istoričar umetnosti