Najnoviju seriju crteža i slika Dušana Savkovića karakterišu jake konture, jasni oblici izvedeni u čistim, jarkim bojama, jasna razlika između motiva kao što su muškarac, žena, kuća, pas, oblak, drvo, voda. Kombinujući ove motive, Savković predstavlja teme koje su bile značajne mnogim autorima tokom istorije umetnosti, u okviru kritičkog, čak ironičnog, prikazivanja pojava koje karakterišu vreme u kojem stvara.

Najzastupljeniji motivi u Savkovićevim radovima su oblaci i izdužene ruke. Oblaci su jasnih oblika naizgled imaju gustinu, čvrstoću, težinu i mogu, kako autor kaže, da siđu kada im dosadi da vise. Oni gotovo nikada nisu beli, nego su najrazličitijih boja, čime dobijaju metaforičnu vrednost i počinju da predstavljaju nešto drugo – emocije, sile, memoriju, nematerijalne vrednosti. U Savkovićevim radovima oblaci su često jedini drugi elementi uz ljudske figure koje mogu da ih dohvate, ofarbaju, skinu ili koje mogu da se transformišu u njih. Ovakvim predstavljanjem odnosa između oblaka i čoveka, Savković sažima i briše granice između drastičnih, naizgled nespojivih polarnosti, što je podvučeno njegovom čestom upotrebom poliptiha i modularnih platana koje slikama daju dojam slagalica.

Slika u kojoj se možda najbolje vidi harmonizovanje polarnosti je Hvatač groma koja prikazuje dve scene u dva plana. U prvom planu vidimo sportiste i rekreativce koji neguju kult lepog, zdravog tela, u okruženju koje je podređeno čoveku i u kojem osim ljudi nema ničeg drugog osim prepunih kanti za otpatke iz kojih se preliva đubre. Daleko iza njih je poetski lik sa psom i kućicom i tek u tom planu pojavljuje se drveće koje je u potpunosti odsutno iz prvog plana. Poetski lik ima izdužene ruke i one dopiru do šarolikih oblaka, hvataju munje i gromove. Za razliku od ostalih likova na slici koji imaju jasno postavljene, merljive ciljeve, on iskoračuje u nematerijalno, nepredvidivo, možda nedostižno, čak i neskazivo, neuporedivo. Ipak, svi ti likovi su deo jedne realnosti, jedne slike i Savković ih simbolično povezuje i uokvirujućim oblikom, to jest platnom u obliku kuće sa zabatom na "dve vode".

Motiv izduženih ruku se prožima kroz mnoge Savkovićeve radove. Osim što daje posebnu likovnu i narativnu vrednost, motiv izduženih ruku u slike i crteže unosi pojmove kao što su zagrljaj, gest, pokret, dodir, komunikacija, taktilni kontakt, mogućnost da se nešto uhvati. Poigravanjem na relacijama ovih pojmova, Savković predstavlja metaforične scene, kao što je držanje u oluji za drvo iščupano iz korena, ili skidanje oblaka iz njegove zone u domen dodirljivog, prisnog, pa čak i posedovanog. Najkompleksniji rad u kojem se pojavljuje motiv izduženih ruku je kompozicija Tako je sve počelo u kojoj Savković pravi referencu na nekoliko velikih tema koje su bile prisutne u istoriji umetnosti. Kroz 13 delova koji čine kompoziciju, protežu se izdužene ruke Eve i Adama, kao i delovi njihovih kuća koje mogu postati jedna zajednička kuća. Ovi delovi se mogu složiti na nekoliko načina, ali ih Savković aranžira tako da u centralnom delu formiraju crni krst, čime se stvara referenca na rad Kazimira Maljeviča i kritiku prolaznosti predmetnog sveta.

U radovima Dušana Savkovića, uprkos tome što postoje jasne likovne granice između likova, oblaka i drugih elemenata, te granice na idejnom planu bivaju ublažene, pa čak i izbrisane. Ljudi postaju oblaci, drveće, kuće, sve postaje na dohvat ruke, muškarci i žene postaju samo metafore u apsurdnim i ironičnim prikazima šire realnosti savremenog života. Slike i crteži kao statični, materijalni predmeti tako prikazuju isečke iz kontinuiranih i reverzibilnih procesa nastajanja i nestajanja, materijalizacije i dematerijalizacije u oblake i sve ono što oni mogu metaforično da predstavljaju.

Sonja Jankov