Metaforična kritika savremenog kontinuirani je izazov u četiri decenije dugom stvaralaštvu beogradskog slikara i vajara Radeta Markovića. Od 90-ih godina na ovamo prošao je atipičan umetnički put: od slika - asamblaža, preko drvenih skulptura, do objekata - "sklepatura", uz uvek angažovan osvrt na društvene devijacije i anti-ratno opredeljenje.

Završna etapa retrospektive koja je pred vama samo je mali deo njegovog opusa, a objedinjuje različite forme likovnog izražavanja, u četiri kompleksne tematske celine: "Sklepature", "Predlog enterijera za ministra vojnog", "Krstovi" i "Crno beli svet".

Lična i kolektivna istorija u skulpturama, koje su tvorevine brojnih predmeta iz svakodnevnog života, a širokog dijapazona recikliranih materijala - harmonika, točkova, šlemova, šešira, glava, žice, drvenih oblika, eksera, kartona i nezamislivih gradivnih spojeva - čine grupu "Sklepature". Oslobođene konvencionalnog, naizgled nepersonalizovane, glave lutaka u ovoj etapi (sjedinjene s drugim artefaktima) ambivalentno dominiraju jer su u međusobnoj interakciji.

Pitanja odgovornosti ljudi koji vode kabinete rata i njihove zaostavštvine, sintetizovana su u Markovićevom opominjućem cikusu "Predlog enterijera za ministra vojnog". Večni istorijski mizanscen predstavljen je klasičnim ratnim aksesoarima, grupisanim u inovativna svedočanstva umetnikovog razmišljanja. Ta prošlost, naša i njihova, implementrana je u savremeno - kroz motive: štake -  simbol preživljavanja, vojničke čizme - znak nevolje i gladnih godina, i modifikovanih kofera kao obeležja nesreća i migracija.

Jabuka je znamenje greha, koji u ovom slučaju može biti pre lični no  univerzalni simbol. O protoku vremena nam govore satovi - razbijeni, kao i oni bez kazaljki.

"Krstovi" čine poseban skup na izložbi. Različito tumačenje ove teme, bilo da su u pitanju stilizovane merdevine, jutane slike ili ekser-objekti, simbolično prikazuje povezivanje i odvajanje i raznoliku sliku društva.

Fokus na kontrastnim formama i simboličkom, obeležje je etape "Crno beli svet", koja, kako joj i naziv kaže, spaja ove dve (ne)boje u suštinskom viđenju predmeta kojima smo okruženi. Šahovska obrok-tabla, gitara s vezanom rukom, natkasna i čizma, "zarobljene" harmonike i komode, malj i milje... sve je to svet koji i jeste i nije, stvari koje su izgubile svoju primarnu namenu, a kojima je dodeljena drukčija uloga.

Jedan deo postavke je posvećen i slikama, koje je umetnik stvarao na početku svog umetničkog puta. Figure i portreti, svesni svega lošeg što ih okružuje - političkog haosa i socijalne neizvesnosti - prikazani su kroz pročišćene kompozicije, s jasnom porukom i koncepcijom koja je, nažalost, i danas nezastarela.

I samim nazivima dela, Rade Marković govori o angažovanoj umetnosti, jer kroz duhovitost izbija gorčina životnog.

Kuriozitet postavke je i mali umetnički dijalog, u delima trojice autentičnih umetnika s kojima je Marković, tokom godina, izlagao i družio se - Radomira Stančića, Millije Nešića i Dragana Jovićevića Macole.

Moralna obaveza umetnika je da opominje na devijacije u lažnim slikama stvarnosti, pa je i za Radeta Markovića baš svakodnevica ta koja odredjuje umetnost. On, naizgled rasterećeno, a poentirajući na svoj način, govori o stanju društva u Srbiji, o neizvesnosti i ozbiljnim temama.

Maja Živanović, likovni kritičar