U opusu Uroša Nedeljkovića podjednako su zastupljene slike apstraktnog i realnog ili realističkog sadržaja. Njegovi radovi zbog te činjenice liče na život, pošto su stvari koje gledamo na njegovim platnima sa realnim motivima jasne i lako se, naizgled, oslanjamo na njih, a one apstraktne, opet samo naizgled, ne razumemo pa samo asocijativno možemo da se vežemo za njih. Kao i u životu, tako i na njegovim slikama, sve je relativno.

U svom radu Nedeljković polazi od realnih pojava, događaja, dodirivanja događaja, koji su nekada lični, a nekada kolektivni, preuzeti iz svakodnevnice. Forme su asocijativne, imaju obrise realnog ali su u zoni visceralnog. Nedeljković veruje, kada se radi o slikama apstraktnog sadržaja, da asemičke forme mogu bolje da prenesu emocije i raspoloženje. Apstrakcija je za njega u sadašnjem trenutku jedini mogući odraz njegovog bića, "jedini mogući odraz unutrašnjosti mene kao forme i onog kako uobražavam da oblikujem onostrano, eho emocija kojima želim da komuniciram sa publikom". Za njega je apstrakcija pokušaj bega od stvarnosti.

Slučajnost u radu sa materjalom, proces u kojem sa namerom dopušta da se desi nepredviđeno, autoru je veoma bitna. Curenje boje kao vid automatskog procesa opisuje različite motive, emocije i stanja, u klimaksu ili antiklimaksu. Gest bojom označava oblik antiforme, "preneseno označava delovanje okruženja na pojedinca", odnosno antiforme na formu, čijim se dejstvom forma namerno kvari i ponovo oblikuje. U tom domenu i crno-beli bojeni odnos on doživljava kao odnos forme i anti-forme. Anti-forma predstavlja belu, dok je forma crna.

Predstavljanje Svetog Vartolomeja kao aktera na jednom od radova poziv je na priču o njegovoj sudbini, simbolično uvek povezanoj sa dranjem njegove kože. I nije bitno da li se radi o svecu ili satiru, Vartolomeju ili Marsiji. Rezultat je uvek isti. Umetnik koji vidi svoje vreme onakvo kako ono stvarno jeste uvek se oseća, makar simbolički, kao da mu je odrana koža. Priča nije nova. O toj temi, neprilagođenosti umetnika ljudskim htenjima i sopstvenom vremenu, mogao bi štošta da nam ispriča i Mikelanđelo i njegova naslikana odrana koža na tavanici Sikstine, koja nas uzaludno upozorava.

Rad Vartolomej predstavlja portret žrtve, autorov pokušaj da se izazove jak, negativan afekt prema surovom društvu "koje na pravdi ili nepravdi boga proizvodi žrtve i preko toga olako prelazi ili namerno gura pod tepih."

Apstraktne slike koje gledamo odraz su našeg vremena. Senzibilitet umetnika odgovaran je za to u kojoj meri ćemo moći da isčitamo vreme u kojem umetnik živi, u ovom slučaju i naše vreme. Da bi se odredio prema svakidašnjici umetnik pre svega treba da veruje u svoje sposobnosti, da njegovo viđenje nama objasni kako ona zapravo izgleda. Uroš Nedeljković pruža nam mogućnost da vidimo kako izgleda jedno takvo verovanje.

Goran Jureša