Materijalizovano oko je rezultat algoritma, kodiranog sistema, gde skoro ništa nije unapred determinisano. Svako od nas je kompilacija hromozoma u genomu, kombinacija je beskonačno i deluju nasumično. Međusobno smo identični 99.6% ali nas jedinstvenima čini onih malih, preostalih 0.4%. Ipak, ovako zanemarljivo mali broj, koji se može tumačiti i kao statistička greška u široj vrednosnoj skali vrlina i mana, čini nas delom varijabilnog neograničenog tiraža ljudske rase. U izvesnom smislu, podaci govore da su ljudi generativna, randomizovana bića koja se tokom vremena menjanju. Fine razlike su nastale nasumičnom kombinacijom kodova naših predaka, svidelo se to njima ili ne.

Kako Aleksandra Jovanić pojašnjava u svojim instrukcijama za razumevanje rada, inicijalno se oslanja na ideju i promišljanja pionira konceptualne umetnosti Sola Levita (Sol LeWitt) da je ideja umetničko delo . U svom multimedijalnom eksperimentu ona polazi od opisa Levitovog rada iz 1973. godine, u kojem on crta tri tipa linija (ravne, neravne i isprekidane), kako kaže, u svim njihovim kombinacijama i formira sistem pravila koja potom vode ka realizaciji rada. U ovom slučaju Levitov opis se može preuzeti i kao niz instrukcija. Aleksandra se koristi jezikom koji je njoj jasan. Kreira u digitalnom prostoru program koji tumači ove instrukcije i pokreće sistem koji realizuje ideju u realnom i u latentnom prostoru u umetničku digitalnu grafiku.

U galeriji Centra radovi su ili materijalizovani ploter mašinom na papiru ili se generišu interaktivno in situ gde su posetioci neophodni učesnici u procesu kreiranja. Okretanje stranice ručno šivene knjige registruje senzor, koji potom daje instrukciju programu da generiše novu nasumičnu grafiku, predodređenu poželjnim varijablama. Umetnica se sasvim prirodno nalazi u domenu generativne umetnosti, realizujući delom nasumično, a delom autonomno, vremenski promenjivo i kompjuterski kodirano umetničko delo.

Grafike na stranicama knjige, ploter crteži i autonomne animacije, estetske su refleksije umetnice Aleksandre Jovanić koja nas permanentno ometa u pokušajima da je smestimo u određeni pravac konstantnom promenom u izvedenim radova.

Posmatrajući opsežan multidisciplinaran stvaralački opus utemeljuje se utisak minimalističke usmerenosti, istču se čiste linije i promišljena, odmerena, upotreba boja. Estetika realizovanih radova izloženih ove umetnice odgovara frazi manje je više, koju je izrekao arhitekta Ludvig Mis van der Roe (Ludwig Mies van der Rohe) i koja je sinonim za ideju da jednostavnost i jasnoća vode ka adekvatnom estetskom rezultatu.

Nataša Janković
(iz katataloga izložbe)