CMS Web Design and Consulting

Art magazin, web casopis za savremenu umetnost
 

Frontpage Slideshow (version 1.7.2) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Terra 18
Noć muzeja 2010
Noć muzeja 2012
Terra 28
Digital Art 02
Digital Art 09
Digital Art 05

Pavle Jovanović - Razgovarao Igor Burić Štampaj E-pošta
(29 glasanja)
ImageNa tragu svojih starijih prezimenjaka, Pavle Jovanović (1948) životni put gradi umetničkim delovanjem, fotografskim i likovnim majstorstvom. Iako formalno nikad nije sticao zvanja, Jovanović je ipak uspeo da se nametne i održi kao jedan od specifičnijih i vrednijih autora ne samo našeg, nego i svetskog podneblja. Upornim radom i vanrednim trudom umesto zvanja, sticao je znanja, a ona su mu donela preko 200 izložbi i preko 60 nagrada, što domaćih, što internacionalnih, od kojih posebno mesto svakako zauzima ona za životno delo Nacionalnog centra za fotografiju (Srbija).

Psihoanaliza, mistika, istočnjačke religije, filozofija, neki su od teorijskih polazišta iz kojih Pavle Jovanović kreće ka svojim delima, "foto-slikama" (nad)realističkog karaktera koje stvara u serijama. Motivi su uvek u vezi s bitnim temama koje nas okružuju, bilo da je reč o intimno ljudskim ili univerzalno-kosmičkim stvarima, na njegovim slikama najčešće istovremeno prisutnim i postavljenim u anegdotski i zagonetan odnos.

Zahvaljujemo se galeriji Bel Art sto je omogucila ovaj intervju
Zahvaljujemo se galeriji Bel Art koja je omogućila ovaj intervju

Pavle Jovanović je karijeru počeo crtajući, da bi ubrzo zatim fotografiju počeo da koristi kao dominatan materijal u prepoznatljivo izgrađenom kolažnom stilu. Kada je kompjuter uveo kao tehničku alatku, Jovanović je s još većim samopouzdanjem nastavio da stvara, da montira i nadgrađuje poetiku vlastitog sveta, u kojem svoje mesto redovno nalaze slikari, ali i svakodnevni predmeti, objekti, detalji iz prirode, baš kao i simboli, geometrijska tela...

Pored umetničkog, svoj najveći kvalitet Jovanović ima u predanoj i skromnoj individualnosti, poštovanju koje prema njemu gaje kolege, ali i "obični" ljudi. Pavle Jovanović je zaposlen u Centru za vizuelnu kulturu "Zlatno oko" u Novom Sadu, a osim što dela kao samostalni umetnik, radi i kao urednik fotografije u internet časopisu "Art magazin", za koji je pristao da da jedan od svojih retkih intervjua.

Artmagazin: Proteklu, 2007. godinu, završili ste samostalnom izložbom u Srpskom kulturnom centru u Parizu. Za umetnika mora da je moćan osećaj kad ima samostalnu izložbu baš tamo?

Pavle Jovanović: U mlađim godinama to bi zvučalo jako bitno. Kad napuniš 60, nije to više to. Istina, Pariz je Pariz. Ima tu nekoliko ekskluzivnih izložbenih salona, ali ni ovo nije bilo u kafiću. Ipak je to naš kulturni centar i svi su bili jako zadovoljni. Bio je naš ambasador, predsednik Skupštine Vojvodine... Ulazili su i neki stranci, Francuzi. Po pola sata nisu izlazili. Kažu da su se čudili da se nešto takvo radi ovde. Kad sam imao izložbu u Torontu, u Kanadi, njihova najpoznatija likovna kritičarka, koja radi za »Toronto Star«, o onome što je videla napisala jako lep članak. Rekla je da se zaprepastila da tako sveže ideje dolaze iz male i nepoznate zemlje. Nije verovala. Inače, njima treba platiti da dođu i pogledaju izložbu.Međutim, ona je bila toliko oduševljena da je vlasnik te galerije za celu sledeću godinu dobio od grada finansije da pravi izložbe. On se zaprepastio, jer Toronto ima na stotine galerija.

Inače, ja sam izlagao u Parizu i ranije, ali grupno. Devedesetih, nas deset je bilo. Mirko Lovrić, istoričar umetnosti iz Beograda, radio je na koncepciji te izložbe. Previđeno je bilo da izložba traje mesec, ali poseta je bila tolika da su trajanje produžili na dva meseca. Posle su mi neke radove otkupili za muzej savremene umetnosti. Ja sam radove nudio i muzeju u novom Sadu, ali oni tada još nisu skupljali fotografiju. Sad vidim da nešto skupljaju. Tad sam izlagao s Goranom Malićem, Karanovićem, Mirkom Lovrićem, bilo je dobrih autora, poznatih. Napravljena je kolekcija srpske fotografije.

Artmagazin: U kom pravcu ide kolekcionarstvo fotografije u Novom Sadu?

Pavle Jovanović: Ako fotografija spada u likovnu umetnost, onda neka izvole muzeji da zaposle nekog ko će se baviti fotografijom. I bolje je da to rade školovani ljudi u muzejima, gde se zna šta i kako čuvati, nego da se otvori muzej fotografije, pa da se zaposli neki fotograf. Ipak tu treba biti školovan za istoričara umetnosti. I treba biti školovan kako to čuvati, kako arhivirati, kako prezentovati... To su jako velka ulaganja. Mi ovde ne možemo da napravimo muzej savremene umetnosti, a ne da pravimo muzej fotografije. To je nerealno očekivati, mada nije stvar u zgradi, zgrada ne pravi umetnost.

Artmagazin: Vaš rad i nije zapravo fotografija. Radite u jednom graničnom prostoru, slikarstvo vam je čak mnogo bliža odrednica?

Pavle Jovanović: Dobro, ja sam odabrao svoj pravac. Imamo fantastičnih fotoreportera s kojima ne mogu da se merim. Ima reklamnih fotografija, portreta, aktova, sportske fotografije... Ja se bavim samo likovnom granom i tu sam napravio uspeh. Čovek ne može u svemu da bude dobar. Moj odnos je takav da volim likovnu umetnost, ali kad bi crtao bilo šta, jednu pukotinu, to bi me povuklo i bio bi slikar. A slikara ima dosta. Neka oni rade svoj slikarski posao, a ja ću da radim fotografski posao, i svako ima mesto za sebe. Niko nikome ne smeta. Jedino što slikari za mene uvek govore to je fotografija. Jeste, to je fotografija, a fotografi kažu to je likovna umetnost. Oni za fotografiju uvek smatraju reportersku fotografiju, a nije samo to fotografija. Ona je mnogo širi pojam. Često sam kao na nekom nožu, negde između. U početku mi je to smetalo, ali danas mi ne smeta. Jedino mi smeta što me istoričari umetnosti ubacuju u neke periode. Ne može se tako. Treba gledati kroz fotografiju da li se to radilo. Onda se dobije drugačija slika. Na zapadu to sasvim drugačije gledaju, drugačije se to primi. Izgleda da je to što radim kod njih došlo malo ranije, ali doći će i kod nas. Treba biti strpljiv.

Artmagazin: Da li Vam je to stvaralo izvesne probleme?

Pavle Jovanović: Bilo je tu svačega. Kad se pojavila moja prva slika na platnu, u galeriji »Bel Art«, neki su se pitali kakva je to prevara. Nikog ja nisam prevario, uvek sam govorio da je to digitalni print na platnu, da ja imam original, da mogu da štampam hiljadu ako hoću. To što štampam samo po jednu ili neke po dva, tri puta, moja je stvar. Ja hoću da vrednost tih štampi ostane, a cena je takva da je tri puta viša nego što platim platno. Znači nisam ja tu ništa zaradio i nikoga nisam prevario. S te strane sam miran i ne sekira me ništa. A ovako, od obične publike, pa i moglo se očekivati svašta. Neki mogu da razumeju, neki ne mogu, zavisi od godina, od znanja, to je normalno.

Pre tri godine sam poslao radove na dane srpske fotografije u Čačku. Nećete verovati, izbacili su mi sve radove, samo su pokazali dva, valjda da se vidi kako ne treba raditi. A za iste te radove sam ove godine dobio granpri u Portugaliji. Opet, ne treba biti na kraj srca. Kod nas je takva situacija i doći će vreme kad će se to tražiti. Mene neće biti, ali doći će drugi. Proći će vreme fotoreportera i drugih koji smatraju da je vredna fotografija samo reporterska fotografija, a da ono ostalo nije dokument za večnost. Doći će neko i sa širim mišljenjem.

Artmagazin: »National geografic« ima prilično vredne fotoreporterske fotografije.

Pavle Jovanović: Ne bi to objavili da nije korektno sve. Oni to projektuju na zidove i centimetar po centimetar pregledaju. Ako govorimo o tome, »Playboy« takođe svoje aktove pregleda centimetar po centimetar. Čak, ispod noktiju, ako je crno, ako nije očišćeno - očisti se. To mora biti dobro urađeno, do perfekcije. Da li je pornografija, da li je priroda, svejedno. Fotografija mora imati svoju kompozicionu vrednost, sve elemente likovnog oblikovanja.

Artmagazin: Kad ste kod sebe počeli prepoznavati interes za umetnost i kojim putem ste stigli do tog specifično-vlasitog izraza u likovno-fotografskom mediju?

Pavle Jovanović: Svojevremeno, dok sam bio tinejdžer, pisao sam pesme, pozorišne predstave... Roman sam napisao... Čovek ne zna šta mu leži. Dok ne pronađe sebe. Tad me zanimala književnost i često sam nailazio na termin psihoanaliza, psihoanaliza... Pitao sam se šta je psihoanaliza, ko je taj Frojd? Imao sam dvadesetak godina. Otišao sam u biblioteku, pročitao Frojda i shvatio da se u psihoanalizi može pronaći pozadina svih motivacija. Posle Frojda čitao sam i Froma, Junga, čitavu plejadu psihologa, psihoanalitičara, analitičkih psihologa... Kao mladom čoveku dosta mi se toga otvorilo. Dovoljno je pogledati zašto dolazi do sukoba. Kroz taj uvid shavatate da je glupo trošiti ogromnu energiju, a da se ništa ne rešava. Jednostavno se dvoje ili troje sukobe oko mišljenja, a isti im je cilj. Sukobe se zato što ovaj drugi ne govori njegovim jezikom, njegovim rečima... Istroši se silna energija, a govore o jednom te istom. A čak i da ne govore o jednom te istom, ništa se nema od toga ako je na kraju neko ubeđen u nešto.
Takođe, u psihologiji su jako važni snovi i njihova skrivena značenja. Radnje kojih čovek nije ni svestan. Počevši da slikam, da izbacujem stvari iz sebe, na papiru sam mogao da ih analiziram. Iz tih razloga sam počeo da slikam i nije to bilo ništa ozbiljno. Nisam išao ni kod kog da izučavam slikarstvo. Jok, to je bilo samo povodom mene, povodom snova. Zato se i bavim nadrealizmom, čak do danas. Mene to fascinira, okuplja, kao nešto što želim da iznesem od početka.

Artmagazin: Posle faze crtanja, fotografiju ste počeli da koristite kao aktivan element vašeg stvaralaštva. U monografiji »Slike iz nepoznate zemlje Pavla Jovanovića« stoji da od tog medija niste očekovali ništa značajno, a na kraju ste završili kao višestruko nagrađivani autor?

Pavle Jovanović: Kući kad su dolazili ljudi i gledali šta radim govorili su mi da napravim toga još. U »Jugodentu« kad sam radio napravio sam izložbu i svi su kupovali moje slike. Nikad nisam išao na to da od toga napravim nešto značajno, jednostavno sam želeo da iznesem iz sebe sadržaje, da bih mogao da sednem i da ih gledam, da analiziram zašto je to tako, zašto ovo onako... Međutim, kad sam ih slao na izložbe ljudi su voleli da vide šta radim. I danas šaljem samo zato što ljudi hoće da ih vide, inače nemam drugih razloga, nikakvih motiva... Kad čovek dobije preko sto nagrada one postaju apstraktan broj i više ništa ne znače. Orman se napuni gvožđušijama i ništa to ne znači. Uvek prvenstveno radim za sebe. Tek kad ljudi pitaju zašto nisam poslao slike, ja ih onda pošaljem. To što se i drugim ljudima sviđa znak je da su arhetipovi isplivali i da deluju na njih.

Artmagazin: Šta kažete na Delaroševu izjavu da je otkrivanjem fotografije slikarstvo umrlo?

Pavle Jovanović: To je bilo ono vreme, 1839. godine, kad je patent tek prijavljen u Akademiju nauka Francuske. Ljudi su bili toliko oduševljeni da je to nateralo Delaroša da to izjavi. Međutim, izgubili su samo klasični realisti, pejzažisti, portretisti. Umetnici ne mogu nikad da izgube ni od kompjutera, ni od bilo čeg drugog, jer rukom rađen rad je rukom rađen rad. To ne može nijednom tehnologijom da se zameni.

Artmagazin: Kompjuter je ipak postao dominantna alatka u Vašem radu?

Pavle Jovanović: Što da ne. Sve treba koristiti, to je savremenost. Bilo je umetnosti i preko faksa, što da ne. Kompjuter mnogo olakšava stvar, zašto ga ne koristiti. Ako čovek zna šta hoće i dobije to, onda je fantastično. Ako se prepustite kompjuteru i dozvolite on da vlada, onda je loše. Ako se tačno spozna mogućnost svakog sredstva, da li je to slikarska četkica i boja, da li je to grafika, da li je to bilo šta, onda čovek mora da zahteva da se uradi to i to. Bez toga ne vredi, dobija se sterilan proizvod bez vrednosti. Kod mojih slika nema forme bez strukture, niti je ona kompjuterski urađena. Sve su dobijene fotografskim putem.

Artmagazin: Evidentno je da ste se dodirom s fotografijom autorski u potpunosti opredelili da se ostavite klasičnih likovnih tehnika, odnosno da ih »unapredite« u tehnologiju vremena.

Pavle Jovanović: Da, fotografiju sam zatrebao da bih posle mogao da slikam. Međutim, kad sam video da imam dobru fotografiju, pošaljem je na konkurs i - dobijem nagradu. Čim sam počeo da se bavim fotografijom dobijao sam najviše bodova godišnje. Slikarstvo sam batalio. Video sam da mogu i kroz fotografiju isto da napravim ono što me zanima. Odmah sam počeo da pravim montaže. Jaja letela po nebu! (smeh) Ljudi se sastajali po klubovima: »Kava to jaja lete, je l' to fotografija, šta je ovo?!?« Stari fotoreporteri su mi dolazili i nasamo govorili: »Što ne nepraviš jednu normalnu fotografiju?« Odgovarao sam da me to ne zanima. »Ima vas dosta koji to radite, zašto svi da radimo isto!?« Meni je nadrealizam bio važan, to sam hteo da iznesem.

Artmagazin: Iz kojih realnih motiva tražite uobličenje nadrealnog? U kojoj meri i na koji način su za Vas protkani ti, uslovno rečeno, zasebni svetovi?

Pavle Jovanović: Oni ne da su protkani, nego jedan bez drugoga ne mogu nikako. Mi ni jedan promil ne radimo svesno. U većini slučajeva radimo nesvesno. I svesni smo da to radimo. Tu postoje dve stvari. Lični deo i duboko kolektivni. Ako vlada i prevlada lični imamo svašta. Svakakve buranije na slikama i haosa  Ako se uđe u kolektivni deo, onda su tu već simboli, vrlo ozbiljne stvari. Ja pokušavam da dođem ne do simbola, nego do arhetipova. Postoji znak. Ako se u njega ulaže energija, on postaje simbol. Kasnije, pomisao na taj simbol vraća energiju. Kad se u to i dalje ulaže energija, simbol postaje samostalan, dobija sopstvenu svest i deluje na ljude. Cela mi je želja da te arhetipove prikažem na način tako da oni na samim slikama, kad ih ljudi gledaju, deluju na njih. Nisu gledaoci svesni da je to tako. Da je to lopta, kocka, da je to štap. Svima je to privlačno, a niko ne zna zašto. Zato što je to arhetip koji svojom svešću deluje na čoveka. U tome je stvar.

Ono što inače smatramo za svest, ličnost, to je nešto najgore što imamo. To je ona ogromna planina koju nikada nećemo moći da savladamo da bismo došli do prave stvari. Tu nazovi ličnost, to smo mi stvarali od kad smo se rodili, do sadašnjih dana. Započeta je kao štit prema spolja, sli je prevladala i postala jedna maska koja stalno traži novu energiju i crpi nas do zadnjeg atoma, a to u stvari nije naše pravo lice. Kako bih to mogao da objasnim jednostavnije. Evo, san. Mi sanjamo radnju i sve je fantastično realistično, i bukvalno smo svesni u tom snu da ga svest nije stvorila, da ona samo učestvuje u njemu. Ko ga je onda stvorio?! Jedan drugi centar koji smo mi toliko zapostavili, a koji je izuzetno važan. Što smo više u njegovoj suprotnosti, dolazi do ozbiljnih posledica, poremećaja, do bolesti, može da dođe i do smrti. Čoveku treba čitav život to da izučava, a da je uvek na početku. San je toliko kompleksna tvorevina da je to neverovatno. Ovo moje je samo imitacija sna, daleko je to od pravog sna. Jako, jako daleko.

Artmagazin: A zašto onda ljudi ulažu ogromnu energiju u »održavanje maske«, kako ste Vi to označili?

Pavle Jovanović: Ne znamo mi da to radimo. Uopšte nismo svesni da je to maska. Ljudi i kad se sukobe, sukobe se dve maske. To nisu sukobi ličnosti. Stalno govorimo da smo ovakvi, da smo onakvi, da smo super... U stvari, to je ta maska koja traži energiju. Stalno tražimo od drugih potvrde... Imam ja to prikazano na slici. Recimo, prednji plan - sto sa figurama i dve prazne maske koje međusobno govore. Iza njih je otvoren prozor i vidi se predivan pejzaž, a oni su toliko zaokupljeni da ne vide čistu prirodu. I stalno ulažu energiju u najobičnije ljušture, misleći da tako te ljuske žive, a one su mrtve i nemaju svoju energiju. Te ljušture žive dok se u njih ulaže, čim se to prestane one su mrtve. E, tu je caka - mi to nećemo. Nećemo da budemo mrtvi. Zato mislimo da je ta ljuska prava naša ličnost i priroda. Tako smo naučili, još bolje, naučili su nas tako. Nismo mi hteli od malih nogu tako. Ljudi se sećaju kakva su viđenja imali kao deca. Ja se sećam da nisam mogao da razlikujem šta je stvarno, a šta nije stvarno. Mogao sam da živim i u jednom, i u drugom svetu. Tokom vremena moja svest, ako uzmemo da je to jedna lopta, stalno je gurana u tačku gde se ta lopta nalazi i svima ostalima. U toj jednoj tački se pravilo udubljenje, da mi svest uvek mora pasti tu. I kad god ide, lopta će uvek skliznuti u udubljenje. A ako se malo pomeri iz te tačke, ovaj zid se drukčije vidi. Kad smo svi u istoj tački, svi ga isto vidimo. Ne samo roditelji, ne samo školstvo, mi smo kompletno naučeni da ne smemo drugačije nego samo tako. Ne kažem da nekad u neolitu svest nije bila u drugoj tački, zato su oni mogli da vide i shvataju božanstva kao munje, gromove... Ako bi smo mi u ovom momentu mogli da dođemo u tu njihovu tačku, mi bi isto videli što i oni. U tome je cela stvar.

Artmagazin: Ovo o čemu govorite može se povezati sa slikom »Dolazak civilizacije«, koju ste predstavili još 1986. godine, ona sa svim onim »saobraćajnim« znacima deluje prilično kritički angažovana?

Pavle Jovanović: U vezi s tom slikom nisam razmišljao o tome, ali iz svega što radim izviru iste ideje. Pokazujem šta ljudi rade, čemu to vodi. Materijalizam sam po sebi ne vodi nikuda. U Indiji su pre 2000 godina materijalizam odbacili kao ćorsokak koji ne vodi nigde. I to su jednostavno uradili. Ako se pogleda, nijedna religija ne ceni materijalno. Evo, da odemo u pravoslavnu crkvu odmah će reći da sve što je materijalno prolazi i ništa ne znači. Teba otići samo jednom u manastir i videti ljude koji žive tamo. Kako je sve mirno, kakvi su to mudraci, pa da čoveku odmah bude jasno sve. Je li ovo život? Nije kakav treba, kakav je dostojan čoveka, kako čovek može da živi! Nekada to nije bilo tako, ljudi nisu toliko grabili materijalno, a sada je toga sve više. Zapad je takav i to je činjenica. Otkad je u Engleskoj počela industrijalizacija, đavo je odneo šalu. Uvek se govori: »Napravićemo mašinu da oslobodi čoveka rada...« Ne! Kapitalista pravi mašinu da ne zaposli ljude, a šta će oni da rade to njega baš briga. Danas imamo nezaposlene, a nekad je jedan zaposleni mogao da izdržava sedmočlanu familiju. Danas rade i muž, i žena, i deca, i ne mogu da se izdržavaju.

Naravno, sve je vrlo povezano, možda toga mnogi nisu svesni, s Darvinovom teorijom u kojoj je rečeno da samo jači opstaje, dok slabiji propada. Zato se i grabi sve. Taj koji je jak, grabi, otima, žari, pali, siluje... Moralne norme su se skroz poremetile od onda. Čovek više ni u šta ne veruje, samo bi što više, da bi mu bilo bolje, a to ne bude uvek tako. Vrlo je kompleksno to pitanje. Kad se pogleda umetnost, bilo je definicija da se tu govori o nečemu lepom. Ne, danas se u umetnosti čak govori o nečemu da se skrene pažnja, da se šokira. Pre nije bilo šanse da se takvo nešto pokaže.

Artmagazin: Šta je umetnost?

Pavle Jovanović: O umetnosti se uvek govori u okviru jednog istorijskog perioda: »Danas je život takav, danas se tako prikazuje...« Ako raščlanjujemo reč umetnost, ona se sastoji od reči um, što znači ne od razuma, od mozga, nego nešto i izvan tog razuma koji upravlja mozgom, zatim od reči umeti - moći, biti vešt nešto napraviti, i reči umetnuti - postaviti negde gde to ne pripada. Sve to znači da je umetnost sposobnost pravljenja iluzije.

Artmagazin: Kad se kaže iluzija, onda to zna lako da se poveže i sa varkom, zabludom?

Pavle Jovanović: Varka je ako ja tebe hoću da prevarim da ti ne znaš, ali ako sam napravio sliku i kažem ti da je to slika, onda je to drugačije. Ako sam te doveo na izložbu i vidiš slike, ti si svestan da ideš na drugi svet koji je neko predstavio. To je iluzija. Umetnik je kao vrhunski mađioničar, iluzionista koji te uvodi u svet koji on vidi. Ti ne vidiš, a on pokušava da ti ga objasni.

Artmagazin: Da li bi onda iluzionistu mogli prozvati umetnikom?

Pavle Jovanović: Naravno, ja bi umetnicima prozvao i naučnike. Sve su to umetnici u svom polju rada.

Artmagazin: Šta Vam u najintimnijem značenju donosi bavljenje umetnošću. Da li u tom traganju, analizi kako je zovete, nalazite odgovore?

Pavle Jovanović: Bavljenje umetnošću je meni suprotnost koja mi pravi ravnotežu ličnosti. Bez toga čovek ode u stranu skroz. Ja nemam tu dilemu da li sam trebao time da se bavim ili ne. Svaki čovek nešto mora napraviti. Bez toga ne vredi. Uspostavio sam ravnotežu, a s druge strane mi je vraćeno. Lako je skrenuti i samo lupati glavom o zid. Kroz svoj rad naučio sam da su sve prepreke ogromne planine od leda. Ništa više. Ako hoću glavom kroz njih, ko' kreten neki, budalina, samo ću se povrediti. Ne, nego stanem pa analiziram: zašto to utiče na mene kao prepreka, a na nekog drugog ne utiče kao prepreka; ako malo bolje posle pogledam, planina počne da se topi i jednostavno, sama analiza tih prepreka i samog sebe, čini da one nestanu. A nekad izgledaju kao Himalaji. Pronađe se put.

Artmagazin: Šta je s Vašim autoportretom – objasnite jednu od interesantnijih serija vlastitog opusa?

Pavle Jovanović: Jeste to interesantno. Tu je bila posebna filozofija. Prvi autoportreti su nastali 1989. godine, i to crno-beli kolaži. Dominantna je bila jedna figura, a sve što je činilo njenu ličnost skinuto je s nje. Ostao je samo jedan plašt, a na stolu ispred stoje knjige, novine, časopisi... Tu stoji sve što je onu ličnost pravilo, samo sad sve poskidano i tu na stolu stoji. Nameravao sam kasnije da idem na to da prikažem pravu ličnost, međutim nije to tako lako. Ne bi je niko prepoznao! E, onda sam odustao. Pomislio sam da je i ono dovoljno, neka shvati koliko ko može, a neka pravu ličnost sam traži. Rešenje kako se dolazi do toga nije tako jednostavno i ne može se svima pokazati. Ostavio sam naslov »Autoportret«, ali to je svačiji autoportret, a ne samo moj. To je bila dobro osmišljena serija. Posle, kad sam počeo s kompjuterom, napravio sam još nekoliko radova na tu temu. Dosta sam se time bavio. Radio sam nekoliko velikih kolaža, metarskih. Tri su mi u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

Artmagazin: Da, Vi slikate »s predumišljajem«. Znate li onda tačno kako će gledaoci reagovati na određenu sliku?

Moram da napravim poruku. Takav je nadrealizam. Moram da napravim poruku, moram da imam kompletnu filozofiju slike. Ranije, dok sam radio kolaže, bilo je mukotrpnije i morao sam dobro sve da osmislim. Danas to radim sve impulsivnije. Imam svet koji sam izgradio, i koji sve više i više nadgrađujem tako da on postaje skoro opipljiv. Kad se izloži jedna čitava serija, jedna izložba, onda vidi čovek da je ušao u jedan potpun svet i da je on skoro realan kao ovaj svet.

A kako će jedan arhetip delovati ne može nijedan čovek da zna, osim čoveka koji posmatra kako to deluje na njega. Arhetipovi nikad nisu negativni, oni su pozitivni. Ne ulažu ljudi hiljadama godina u simbol koji će biti negativan.

Artmagazin: Šta je Vaš recept za kvalitetnog i uspešnog umetnika?

Pavle Jovanović: Vrlo je jednostavno to objasniti. Prvo čovek mora imati jedno opšte znanje, nešto iz čega će crpiti energiju. Drugo, mora da poznaje tehniku u kojoj radi. Da li je to likovna, ili fotografija, mora je dobro poznavati da bi slobodno mogao da radi šta hoće. Treće, mora da ima stil, da odabere kako će to što hoće da prezentuje. Mora da ima volju, da to uradi, da uloži jako puno energije. Naravno, potrebno je i nešto malo talenta koji se radom uvek može nadomestiti. Ako jednog od ovih nema, gotovo je. Sve pada. Ima puno ljudi kojima samo jedan elemenat nedostaje. E, sad, treba posvetiti život tome. Ja sam trebao s 25, 26 godina da se oženim, nisam se oženio. Onda sam batalio, bacio se na ovu stranu, ako sam pogrešio, onda sam pogrešio svojom voljom. Ali, eto uspeha. Koliko uložiš - toliko dobiješ. Nema tu filozofije.

Artmagazin: Iako nije karakteristično pitati umetnika za objašnjenja, bilo bi zanimljivo čuti šta znače motivi koji se ponavljaju, kugle, štapovi, krst, materijali, ljudske figure ili siluete?

Pavle Jovanović: Ljudske figure su samo naznaka ljudskog prisustva. Kocka je savršen ljudski izum, jer ga u prirodi nema. Okruglo je savršen prirodni fenomen. To su igre muškog i ženskog principa iz kojeg se sve stvara i iz kojeg sve izlazi. Letva označava isto staru mudrost da sve ima svoju suprotnost, samo što mi uvek gledama na jedan kraj, nikad ne gledamo i na drugi kraj te letve. Što se kaže u taoističkoj filozofiji iz taoa je izišao jedan, iz jedan dva, a iz dva već sve ostalo. Ili ako hoćemo po našoj hipotezi - iz haosa je nastao prostor, iz prostora vreme i kad je došlo do prostora i vremena, onda je izišao ceo kosmos. Znači opet imamo jedan, dva i sve, tako da – to je to. Sve je to čista energija.

Artmagazin: Imate osobinu da često menjate stvari, od tehnika i pristupa, do tema kojima se bavite?Od realističkih predmeta, do nadrealnih kompozicija, materijala koji se pretapaju...

To je jako važno. Uvek mora da se nadograđuje. Uvek ubacujem nešto. To je čitav jedan svet. Kao ovaj naš. Ubacujem kuće. Kako ću ih osmisliti? Ako hoću žensku figuru, pitam se kako. Kad smislim kako, onda ih tako provlačim. Sad imam člitavu seriju okamenjnih figura. Možda bi za njih neko rekao da su mračne, međutim, vrlo su snažne. To je inače moja porodica. Napravio sam ih u jednom trenutku okamenjene do večnosti. Fotografija je snimak jednog trenutka, a kamen jedan od najtrajnijih materijala.

Artmagazin: Često ste u svojim slikama referisali na velike slikare, a u poslednje vreme na vašim slikama sve više uglavnom lokalnih umetnika?

Pavle Jovanović: U tim situacijama nisu važni likovi, nisu važne njihove ličnosti, važna je pojava, ljudska figura, naznaka ljudskog prisustva. To je bio cilj, da čovek stoji u perspektivi. E, sad, šta on gleda tamo na tom zidu? Uglavnom je reč o mojim prijateljima, poznanicima. Kad sam počeo da se bavim fotografijom jedno vreme sam imao želju da napravim portrete umetnika, da napravim jednu kolekciju, pa izložbu normalnih portreta, finih. Posle sam odustao od toga i hteo da montažom dođem do cilja. Napravio sam jednu seriju, ali sam i od toga odustao, mislio sam da baš i ne vredi dve godine da izgubim radeći to. Ne vidim da je to baš, bog zna šta, nešto veliko.

Naravno, na početku sam imao Margita, Dalija... Sad to više ne koristim. Uvek sam pisao da je to u pohvalu njima. Navodio sam to i u samim nazivima slika. Danas to ide sasvim drugačije. Sad koristim i neke neolitske likove, boginju plodnosti, pa one ribolike oblike iz Lepenskog vira...

Artmagazin: Šta to znači za Vašu trenutnu tematsku preokupaciju?

Pavle Jovanović: Do sad sam prenosio izgled tog svog sveta. a sad ću mu dati finiš i mislim da se to ljudima neće svideti, ali dobro. Počeo sam s jednom ili dve slike, u stvari i više, da dajem kako izgleda međuprostor između života i smrti. To je kompleksna stvar, to nije tako jednostavno. Koliko mi budu godine i život dozvoljavali, planiram da završim i tu seriju.
 
Artmagazin: Ako je to nekad bila psihoanaliza, iz čega sad crpite inspiraciju?

Pavle Jovanović: Godine su to. Do tridesete, tridesetpete, čovek je okrenut više seksualnim simbolima. Što god je stariji, on shvata da su na prvom mestu sasvim drugačije stvari. Posle tih godina dolaze i egzistencijalni problemi, i onda dolaze sasvim drugačiji simboli. Sam simbol, samo drvo, kad sam imao 20 godina moglo je da bude i seksualni simbol. Posle toga egzistencijalni, a na sledećem nivou ćemo videti šta će biti. Simbolika je do tridesetih jedno, a posle se promeni. Frojd je tu dosta pogrešio. Ne kažem to ja, nego vrlo eminentni psiholozi. Sve ideje moraju imati osnovu. Nekad sam čitao stotine knjiga, bio pretplaćen u dve, tri biblioteke. Mora se imati jedno opšte obrazovanje i iz religije, i iz mitologije, filozofije, opšte književnosti... Mora se imati jedan opšti nivo znanja da bi iz njega moglo da izađe nešto. Sad, što više godine odlaze, naravno, više idem prema drugim krajevima, prema istočnjačkoj filozofiji življenja. Između nas i njih postoje razlike, i to ogromne, kao nebo i zemlja. Jedan poznati pesnik, Tenison, pisao je kako je šetao poljem, kako je došao do jednog poljskog bunara, pa je video cvet, pa ga je iščupao s korenom celim, pa ga je mirisao... Kaže kako je uživao u njemu, pa ga je bacio i otišao. U isto to vreme, Bašo, jedan japanski haiku pesnik, isto tako u pesmi išao je poljem, stigao do bunara i video jedan lepi beli cvet, sageo se, pomirisao ga, divio mu se, i otišao dalje. Onaj cvet je umro, a ovaj je ostao i dalje da živi. E takva, je razlika između nas i njih.

Upravo industrijalizacija i Darvinova teorija, to je presudilo. To će ljudi tek da shvate, šta su dobili time i ko se još sve zakačio na nju i kako je to išlo. Tek će da shvate u kakav ih je to ćorsokak odvelo. Od gmizavaca su nastale ptice, od pločica perje... A gde je ono između?! Nemoguće da su svi između?! Kako mogu odjednom da ostanu samo krokodil i ptica. Sam Darvin je bio u dilemi rekavši da ako se ne pronađe, ne znam, takva i takva situacija, cela njegova teorija pada u vodu. Međutim, danas nije u računu da se potegne to pitanje zato što se cela civilizacija bazira na tome. U Americi su među sto poznatih intelektualaca napravili anketu ko je obeležio poslednjih 2.000 godina i pobedio je Džingis Kan! Najveći razbojnik, pljačkaš koji je derao kožu s ljudi, zakopavao ih do vrata i konjima gazio po glavi. Objašnjenje je bilo on je otvorio trgovačke puteve. To je totalno neznanje! Totalno neznanje, jer 8.000 godina pre nove ere postojao je put svile kojim se trgovalo. Znači, to ni u kom slučaju nije tačno. Ne, nego je on bio jak i mogao je da žari i pali, da pljačka, da ubija, da radi šta hoće... Eto, to je danas vrlina - snaga. Kad vidim ono power da piše, odma' se naježim sav.

Artmagazin: Mislite da industrijske revolucije zbog drugačije kulture na Istoku nemaju odjek?

Pavle Jovanović: Sad se uhvatio koren i sad je đavo odneo šalu, jer Kina je već dosta pala pod uticaj Zapada, Japan isto tako. Onima koji vladaju svetom držeći kompletne tokove novca ne odgovaraju te religije budizam, hinduizam, šintolamaizam, konfučijanstvo... Ne odgovara im, jer ne mogu da vladaju ljudima. Prvo im unište religiju, pa porodicu i na kraju kulturu uopšte. Posle toga mogu da rade s njima šta hoće.

Artmagazin: Šta to znači za hrišćanstvo?

Pavle Jovanović: Po Isusovoj priči rečeno je ne gradite crkve, svaki čovek je crkva. Taj što ide u crkvu i moli se, ne znači da je religiozan. Ti koji vode celu politiku i tekovine novca nisu religiozni, oni nemaju veze s religioznošću. Njihova je religija da zgrnu što veće pare. Samo gledaju da što pre zavladaju svetom. Mi smo sad naivni. 'Ej, dobićete deset erva na sat... Kad zavladaju svetom, nećeš dobiti deset evra, onda ćeš da radiš koliko oni hoće, kao u gulagu. Ako se pobuniš onda će poslati Kineze, njima će da plate dva evra na sat i dati im pendreke da nas pendreče. Ako se pobuni i Kinez, onda će mu poslati crnce... To je cilj novog svetskog poretka, gulag najobičniji, najgore vrste.
     
Artmagazin: Da li je to i pogled na geopolitičku situaciju?

Pavle Jovanović: Jezivo, ne smem ni da mislim o tome. Sednem da radim slike. Neću ni da mislim, jer vidim šta se radi i čemu to vodi. Tačno se zna da uskoro nafte više nema i da će do tad morati da zavladaju, jer sad se vlada preko energije. Katastrofa. Ko preživi, nema čemu da se nada dobrom. I zato ja sednem i radim slike i neću više ni da mislim.
 
Artmagazin: Devedesetih ste vodili školu fotografije, kakva iskustva nosite iz te životne priče?

Pavle Jovanović: Još 1987. zaposlio sam se u današnjem klubu »Branko Bajić«. Tibor Varadi Somođi je otišao za Temerin, tamo nastavio da radi privatno, a ja sam došao na njegovo mesto da držim časove. Na početku nije bilo lako. Knjige su bile zastarele, aparati novi, ali dobro, snašao sam se. U to vreme je kurs fotografije dosta bio posećen, međutim kako se pojavio videorekorder, sve su manje i manje dolazili. Devedesetih su počeli da dolaze samo zato da bi se zaposlili! Eh, tu je već problem bio drugačije vrste i napravio sam čitavu školu koja je trajala šest meseci. Prvo je bio početni kurs, gde smo samo obrađivali kako da se napravi korektna fotografija za porodične potrebe. Na sledećem nivou kurs je bio - samo rad. I to većinom u laboratoriji. Danju film, snimamo. Onda razvijanje, i na kraju pravljenje fotografija. Papir, laboratorija... Treći stepen je trajao tri meseca i tu smo radili čitav niz teoretskih predavanja, ali i dalje najviše praktično. Jednu, recimo, sivu skalu od crne do bele, s nizom nijansi, to bi postavili, snimili, razvijali i pravili fotografije, što je izuzetno teško. Snimali smo i neke aranžmane, reklamne. Postavimo ih, osvetlimo i snimamo.

Artmagazin: Ima li đaka koji su posle nastavili da se bave fotografijom?

Pavle Jovanović: Da, bilo je i takvih. Kad sam 2001. godine radio u »Građanskom listu« kao urednik fotografije, video sam da je polovina fotoreportera bila kod mene u školi.

Artmagazin: Zanimljivo da nikad niste dobili zvanje majstora fotografije, a nedavno ste dobili nagradu za životno delo Nacionalnog centra za fotografiju.

Pavle Jovanović: Kod nas je postojao Fotosavez Jugoslavije koji je davao zvanja. Trebalo se konkurisati s određenim brojem radova i onda komisija pregleda i odlučuje. Jedne godine sam konkurisao i odbili su me. Sećam se, posle sam čuo, da je jedan član komisije iz Makedonije, neki stariji fotograf, rekao da ništa ne razume. Ja sam to prihvatio bez ljutnje, shvatio sam da oni ne smatraju da je to fotografija i da ja ne pripadam tamo. U redu. Više s njima nisam imao bog zna koliko, a tad sam i ovde sve manje i manje izlagao, više sam se okrenuo inostranstvu.

Artmagazin: U čemu su sličnosti i razlike između lokalne i međunarodne umetničke scene? Na šta sve to liči iz ugla nekog ko je aktivni sudionik jednog dugog perioda?

Pavle Jovanović: Nagledao sam se dobrih radova naših umetnika, nagledao sam se loših radova stranih umetnika koji su dolazili i iz Francuske, iz Nemačke, iz Španije, a nagledao sam se i njihovih dobrih radova. Nisam baš toliko merodavan da o govorim o tome, ali mislim da tu sad postoji kriza. U krizama se uvek može govoriti o vrćenju jednog te istog. Sve se vraća. U Americi se pojavila potreba za slikom velikih formata, u stilu renesanse. Ispostavilo se da malo ko zna da radi tako. Na akademijama se to više toliko ne izučava. Ali, dobro, uvek će se umetnost vraćati na neke izvore i to je neminovno, a pronaći neki novi stil, to treba zaboraviti. Milsim da nema ni potrebe. Ako čovek može da se izrazi, ako mu nešto leži, neka nastavi da radi tako, i šta. Ranije su umetnici pravili grupe, osmišljavali stil, i to gurali. Danas i još malo ranije, s Benitom Olivom i Venecijanskim bijenalem počeli su istoričari umetnosti i likovni teoretičari da osmišljavaju i da guraju umetnike. Napravili su čitavu analizu, teoriju, knjiga debela, a male slike umetnika. Umetnici su postali potrošna roba. Mislili su teoretičari da će moći večno. E, ne mogu ni oni večno da izmišljaju. Sad su se zasisitili, sad je tu došlo do jednog vakuuma, Kao što jedan likovni umetnik ne može da radi sve i svašta, tako i likovni teoretičar. Svako gura svoju šemu, kad to isprazni, onda je gotov. Isprazni se i on. Ko će sad dalje?!?

Dok Vojvodina, ranije okrenuta Beču... Mnogi su naši studirali tamo, odlazili u Pariz, donosili ideje šta se tamo radilo. Danas je to raspireno. Danas je internet toliko dostupan svima da čovek ne mora nigde da ide. Jedino ako hoće da vidi kako ta »Mona Liza« izgleda uživo, kolike je veličine. Zato se neki put ljudi zaprepaste kako je onaj s Urala tamo, nema na mapi mesta, napravio fantastičnu sliku. Mediji su danas takvi. Nekad je časopise, monografije, veoma teško bilo nabaviti. A danas nema ni potrebe za tim, samo se konektuješ, i to je to.

Artmagazin: Sad svi imaju i aparat, kako komentarišete ekspanziju fotografije kroz nove tehnologije?

Pavle Jovanović: Šteta što se ne prolazi nikakva obuka, ne upućuje se u oblikovanje na šta paziti, kako elemente rasporediti na slici... Nekad su ljudi išli kod fotografa i imali su u albumu dobrih slika. Čak su poznati ljudi radili fotografiju, i akademski umetnici. Oni su znali svetlo kako namestiti i zato su te slike bile dobre. Danas, od svih tih snimaka, šteta velika. Ja više volem jednu dobru fotografiju nego hiljadu onih gde je ovde ovo dobro, onde ono dobro... Uvek negde nešto dobro, a puno i nevalja. Treba ljudi da imaju zanimaciju. Ako već idu negde na letovanje, nek snimaju.

Artmagazin: Kakav je osećaj kad Vas kritikuju, kad ocenjuju, tumače, povezuju, »etiketiraju«?

Pavle Jovanović: Kažu često da imam jako puno detalja. Dobro, nadrealista Magrit je mogao da ih slika, ali nije mu bilo potrebno. Ko će slikati na onoj figuri svaku crtu mermera, ili šta ja znam. Slikarstvo je druga tehnika, ovo moje je drugo. Ne kažem ja da nema detalja, ima previše detalja, ali ja hoću nešto drugo da pokažem. Znaš kako se u budizmu kaže, ovo je točak, ovo je ruda, ovo je stranica... a gde su kola. Slažem se da u nekim stvarima treba biti jednostavan, ali ja namerno zatrpavam tim detaljima da kažem da to čovek pravi. Pretrpao nepotrebno, upropastio život trpajući ga time. I kako ja sad to da kažem sa pročišćenim detaljima?! Jeste perfekcionizam, ali ako hoću da napravim realni svet koji izgleda opipljiv, onda moram tako i da ga napravim, da se prosto osete te pukotine. Namerno pomeram žiže, dimenzije predmeta, pravim neočekivan odnos. U nadrealizmu se radi tako. Nije pogrešno nazivati me nadrealistom, mada je pravi naziv fantastični realizam ili magijski realizam, zato što nadrealista na radu ima elemenata koji ne postoje u prirodi, a kod mene sve je iz prirode fotografisano i ubačeno, to je onda fantastični relizam.
 

Comments 

 
0 # branislav 2014-01-07 20:42
Živim u Torontu i deo itervjua koji se odnosi na Toronto je priča za malog Pericu. Inače, izuzetno cenim umetnički opus Pavla Jovanovića.
Reply | Reply with quote | Quote
 

Napiši komentar

Pošaljite samo relevantan komentar za ovaj sadržaj. Bilo kakav nepripadajući komentar biće obrisan. Pravo objavljivanja i redigovanja, bez objašnjenja, zadržava redakcija Art magazina. Ne zaboravite da ukucate zaštitni kod. Komentar je privatno mišljenje autora komentara i ne predstavlja stav redakcije.


Security code
Refresh

Svet digitalne umetnosti
Iz kalendara art događaja
09.10.2017 - 21.11.2017 | 20.00
Marjan Marić - Objekti i instalacije
25.10.2017 - 30.11.2017 | 19.00
Višnja Petrović - Crteži u metalu
02.11.2017 - 20.12.2017 | 19.00
Mona Liza i Supermen: Džon Kenedi i Nova granica kulture
02.11.2017 - 25.11.2017 | 19.00
Slobodanka Stupar - Fotografije i video
03.11.2017 - 03.12.2017 | 19.00
Aleksandar Tomašević - Mozaik

Izbor godine
Pregled galerija
Verovali ili ne ...
Donacije za Art magazin

Popularno
BEOGRAD. Muzej savremene umetnosti predstavlja izložbu "Ćutanje kamena" od 26. januara...
NOVI SAD. Mali likovni salon predstavlja od 5. do 16. decembra 2016. slie Zvonka Petrovića. ...
NIŠ. Galerija "Srbija" u Nišu predstavlja od 6. decembra 2016. seriju ...
BEOGRAD. Povodom uspeha Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova, čije su fotografije postale deo...
Reklama
Povezani sadržaji
Art magazin podržava
Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama

Grad Novi Sad, Gradska uprava za kulturu
 
Iz arhive art događaja
Galerija FORMA (UPIDIV), Novi Sad. Oktobar 2006.
Na kraju, nazočnost...
Likovni salon Kulturnog centra, Novi Sad. 1998.
Saša Pančić doista prima svoj...
Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad. 3 - 26. oktobar 2014.
Izložba pod...
Umetnost umesto reklame
Klikni ovde za više informacija o projektu
 
Bojan Kiridžić

Prethodno objavljeni radovi:
Lazar Marković, Bora Vitorac, Georg Redžek, Maja Erdeljanin, Danilo Vuksanović, Korina Gubik, Danijel Babić, Andrej Tišma, Pavle Jovanović
 
Reportaže
  • ImageNOVI BEČEJ. U periodu od 17. do 23. avgusta 2010. godine u Domu kulture opštine Novi Bečej održava se 15. likovna kolonija "Tiska akademija akvarela". Cilj je afirmacija čistog (izvornog) akvarela kao likovne tehnike, što podrazumeva…
Knjige i časopisi
  • ImagePrepustite se  listanju i čitanju Gradine uz muziku koja će vas opustiti. Oni koji su mladi mogu pesmu Prljavog kazališta Crno bijeli svijet da zamene njihovom pesmom Sve je lako kad si mlad (Sve je lako…
Intervjui
  • ImageSlikar i književnik Vladimir Bogdanović, rođen je 1940. godine u Beogradu, gde je 1967. diplomirao na Akademiji primenjene umetnosti, u klasi profesora Radeta Stankovića. Član je SULUV-a, UPIDIV-a i DKV-a. Od 1961. do 2003. samostalno je…
Prica o Artmagazinu, ljudima i dogadjajima...

© 1997 - 2017. Art magazin.
Sva prava zadržana.

21000 Novi Sad, Srbija
Bulevar Cara Lazara 25
Mobilni telefon: 063 888 0 860

Redakcija Art magazina odlucuje o konceptu i sadrzaju. Mi brinemo o svemu ostalom...

Društvene mreže
  Art magazin na Facebook-u   Art magazin na Twitter-u   Art magazin na YouTube-u
  Skenirajte ovaj kod mobilnim telefonom