Živana Mijailović ilustruje ambijent prostora koji za nju ima sentimentalan značaj i istražuje transformaciju tog prostora i fenomen nostalgije kroz poznato okruženje koji postaje nemi svedok svakodnevnih događanja. Umetnica bira da prikaže sopstvena maglovita sećanja na detinjstvo kroz refleksije, komentare, detalje i lična tumačenja, postavljajući posmatrača u poziciju istraživača kojem daje sopstveni dnevnik, i kroz intimnu mapu beleški ga pušta u gotovo sakralni, na momente sablasni ambijent. Sa druge strane, ovi prostori mogu biti svačiji i ničiji, svuda i nigde, ovde i sada, ili nigde i nikada, jer prizori iz dečije perspektive dolaze u sukob sa njihovom sadašnjom percepcijom.

U tom liminalnom prostoru između prošlog i sadašnjeg Živana Mijailović uspeva da zabeleži atmosferu, osećaj i pulsirajuću tenziju kojom odišu ova mesta. Predeli na njenim crtežima napuštaju domen svih klasifikacija i kreiraju sopstveni prostor egzistencije i postaju somnabulni, melanholični i u određenoj meri zloslutni. U odsustvu ljudi, prostor se transformiše, naseljen neprimetnim životom i prikazan kroz detaljne prizore sa vegetacijom i životinjama koje funkcionišu u sopstvenom mikrokosmosu.

Crteži izvedeni kombinovanom tehnikom tuša sa akvarelom ili tuša sa olovkom prikazuju povezanost umetnice sa minucioznom izradom detalja. Osim što se manifestuje kroz preciznost u izradi, ova kombinacija tehnika takođe služi kao most ka konceptualizaciji njenog opusa. Tehnička virtuoznost postaje sredstvo prenosa dubljih ideja i osećanja. Svaki crtež postaje svojevrstan kabinet kurioziteta koji baštini mnoštvo nematerijalnog nasleđa u obliku sećanja, a svaki detalj ima svoje mesto u celini.

Prolazak vremena i poroznost sećanja kreiraju hibridnu verziju prikazanih mesta koja postaju bleda, udaljena i neprepoznatljiva. Svaki crtež transformiše se u artefakt koji beleži proces promene percepcije prostora i vremena prikazanog predela. Mesta koja su nekad bila živa i prepoznatljiva postaju melanholične senke svoje prošlosti, čime umetnica istražuje suptilnu dinamiku između zaborava i pamćenja. Ovaj proces nije samo tehnički vešt čin, već i duboko emotivan put ka očuvanju i preoblikovanju pojedinih trenutaka i iskustava.

Živana Mijailović propituje fundamentalne potrebe svakog čoveka, a to je očuvanje ličnog nasleđa i sećanja na minule trenutke koji su uticali na formiranje onoga što danas jesmo. Njihovim beleženjem, sakupljanjem i čuvanjem, koje nalikuje muzejskom kontekstu u kojem se daje omaž velikim i važnim događajima iz prošlosti, fokus se stavlja na mala stvorenja, obična mesta i svakodnevne radnje koje sa marginalija prelaze u centralnu poziciju.

Bojana Jovanović