Od 2001. godine pa do danas Muzej modernih umetnosti u Kaoshiungu redovno organizuje Bijenale kontejnera. Decembra 2007. godine tema je bila “Eko kontejner” i od pristiglih 148 radova izabarano je 13. Biljana Bakaluca je ovoga puta konkurisala kao umetnički par zajedno sa Dejanom Petrovićem. Rad su nazvali “Papirni kontejner”. Njihov zadatak je bio da borave tri nedelje u Kashiungu i da realizuju pomenuti rad. Koncept je bio sledeci:
Papirni kontejner
Koncept rada sastoji se iz nekoliko faza i smisao njegove realizacije je da posmatrače podstakne na razmišljanje o čovekovom odnosu prema okolini, prirodi, prema samom sebi ili o životnom ciklusu bilo kog živog bića.
Osnovni elemenat u radu je hartija. Ona ima simbolističko značenje i predstavlja različite otpadne materijale koji veoma često ne samo što prete zagađenju već i totalnom uništenju planete.
Posmatrajući ovaj problem sa aspekta umetnosti autori su pokušali da pronađu mogućnost transformacije otpadnih papira i da od njih naprave umetnički rad.
Zamisao je da ovaj kontejner ispriča svoju eko priču i da u svojoj novoj pojavi odiše umetničkom energijom.
Prvi segment rada je sakupljanje papira, novina, stare hartije, kutija od cigareta, omotača od slatkiša itd. Zapravo, sakupljanje svakakvog otpadnog materijala koji ne samo što estetski nameće nered i neskad već i zagađuje čovekovo okruženje.
Pre montiranja kontejnera bilo je potrebno sprovesti akciju sakupljanja papira. Zamisao autora je bila da se, ukoliko to žele, uključe i građani Kaoshiunga i da za vreme realizacije rada dobrovoljno donesu otpadnu hartiju ili pak da je pokupe sa ulica.
Sledeći segment rada je cepkanje sakupljene hartije na komadiće i lepljenje na veće površine papira dimenzije 50 x 70 cm, a zatim ponovo sečenje iste hartije na uske dugačke trake 5 x 70 cm. Trake se lepe na panel ploče koje su planirane za oblaganje kontejnera sa spoljašnje strane. Papir se na panel ploče lepi lepkom za drvo u gustim namazima i stvara se pastuozna površina. Slova, fotografije, sličice iz novina dobijaju novi redosled i novi smisao, stvara se mogućnost da posmatrač istražuje i “iščitava” reči koje se ne mogu dešifrovati. Čitav prizor podseća na gomilu pažljivo naslagane stare hartije.
Kontejner svojom pojavom ne narušava estetski izgled okoline i podseća nas da sve u životu ima svoje mesto, red, da se sve oko nas neprekidno obnavlja pa čak i da gomila neke neugledne otpadne hartije može da se reciklira zahvaljujući umetničkoj transformaciji.