Mreže granica isprepliću naš svakodnevni život. Tipično za čoveka je da želi da sve definiše, da sve precizno obeleži, opiše, iscrtava, oblikuje. Zbog toga stvara mnoge vrste granica (kreira, formuliše), koje pomažu u snalaženju i pružaju određenog stepena sigurnosti. Granice istovremeno razdvajaju i spajaju stvari, drže ih zajedno. Granice imaju mnoge različite osobine, ali jedna osobina je zajednička svima: ta da se menjaju.

Tema "Granica - Linija" već godinama me zanima i intrigira me. U proteklih pet godina najviše me je zaokupljala obrada i razrada ove teme korišćenjem različitih tehnika i medija (kolaž, tuš, akril, ulje, fotografija, film) a dobila je i dodatni element pod nazivom "Tišina". Zato je ta "dopuna" bila potrebna, jer od vremena COVID-a i sve veće buke novih ratova u našem okruženju, imamo potrebu za tišinom, barem na kratko, kako bismo čuli svoje unutrašnje glasove.

Lorant Agošton

Tražim smisao života u svetu u kome su rat, ubistva i zavere uobičajena pojava. Obraćam pažnju na tačke povezivanja među ljudima. Kako se ponašamo jedni prema drugima. Kako napetost razvija i kako se oslobađa. Da bismo razrešili napetost izazvanu našim kodiranim i naučenim obrascima, često nam je potrebna treća strana (npr. Bog, član porodice, pas...).

Svoju filozofiju oblikujem u vizuelnu formu na način da svesno odustajem od korišćenja raznih slikarskih sredstava kako bih se fokusirao samo na suštinu. Stoga su figure na mojim slikama jednostavne, nezasenčene, retko primenjujem 3D efekte u pozadini (prostor), a čak i ako to uradim, oni su samo indikativni. Akcenat je na kretanju figura, na pojednostavljenoj upotrebi boja, na izboru i primeni različitih materijala. Snažne konture oblika deluju kao kohezivni okviri sopstvene ličnosti. Šta ispunjava ove okvire? Sve što smo proživeli, što smo dobili od roditelja i njihovih roditelja, svoje misli, želje. Mi smo tačka susreta materijalnog i duhovnog sveta. Svako je mikrokosmos. Deo veće celine.

Pravo značenje moje umetnosti razjašnjavalo se tokom razgovora sa mojim prijateljima. Moje slike obuhvataju uobičajene pokrete, ali one koji su duboko usađeni u ljudsko postojanje i koji mogu izazvati niz asocijacija kod posmatrača. Tokom stvaralastva, imam na umu ove opcije povezivanja koje se nude primaocu; od njih ograničavam prostor svojih radova, kvazi "ukrućujući" ga da postane suštinski. Moji radovi su misaoni izvodi jer je potrebno mnogo vremena od planiranja do dizajna. Stoga se konačno prave samo oni radovi koji izdržavaju test vremena i koji su aktuelni.

Realizacija mojih slika je zapravo zasluga jedne specijalne saradnje. Kolaži se prave uglavnom od materijala beskorisnim drugima. Oni su uglavnom od papira. Površine mojih figura ispunjene su crtežima, posebnim "kaligrafijama" moje ćerke Klare autiste. Naša saradnja traje već skoro dve decenije.

Slike su veoma lične. Ne stvaram očima posmatrača. Moj cilj je da misli koje se vizuelno pojavljuju na mojim slikama, koje potiču iz istog korena, a koje se napajaju našim zajedničkim starim događajima i iskustvima, odvedu posmatrača na putovanje kroz vreme. Za njih to nikada neće značiti isto što i za mene, naravno to nije ni cilj mojim izložbama.

Korina Gubik