Retko se dešava da na likovnoj sceni budu predstavljeni crteži na porcelanu što ovoga puta donosi opus umetnice Jasmine Pejčić. Koncept crteža proširren je i na ovaj medij kako bi se pokazala sva raznovrsnost u pristupu različitim materijalima i sve mogućnosti promišljanja linije na sve moguće kreativne načine kroz različite likovne izraze. Izložba se sastoji od nekoliko celina koje grade posebne priče o odnosu autorke prema savremenim društvenim problemima, od kojih je jedan i sveprisutno zagađenje.

Predmeti–forme preuzeti iz široke potrošnje nedvosmisleno upućuju na taj problem. Preigravanja između potrošnog i trajnog, poznatog i nepoznatog, introvertnog i ekstrovertnog, banalnog i sakralnog, teme su njenih istraživanja. Umetnica je proučavala liniju i prostor tj. tačke u kojima crtež prelazi u trodimenzionalnu formu. Izložbenu celinu čini više grupa skulptorskih i reljefnih radova u ovom krhkom materijalu - porcelanu, "staroj istočnjačkoj tehnici koja po strukturi mase, njenoj nepredvidivosti prilikom modelovanja, sušenja i pečenja iziskuje veliko iskustvo, umeće i upornost" - kako je svojevremeno primetila istoričarka umetnosti Gordana Marković.

U tekstu za postavku Gordana Kaljalović Odanović, između ostalog, kaže: "Umetnica razvija nekoliko linija naracije koji se u nekim momentima dodiruju, prepliću ili nadovezuju. Polazeći od konkretnih formi predmeta svakodnevne potrošnje, transformisanjem i dekompozicijom ostvaruje anti-formu i otvara mogućnost slojevitog isčitavanja. Tako ono što je iznutra postaje glavni sadržaj, a ono što je spolja sekundarni. Kontekstualizovanjem sadržaja potrošačke kulture, aktuelne od vremena Vorhola i pop arta, preko predmeta preuzetih iz širokog spektra ponude i potrošnje / papirne kese, sprejevi, različita pakovanja i sl. / umetnica banalnost običnog i svakodnevnog izdiže na nivo estetskog.

Umetnica je savremenim sredstvima aktuelizovala i kritički kontekstualizovala dijapazon tema od potrošačke problematike do složenih posledica prekomerne potrošnje, nagomilavanja, odbacivanja, koje doprinosi zagadjivanju, narušavanja prirodnog poretka kako fizičkog tako i mentalnog. U ciklusu presavijenih formi tkanina preko materijalnih tragova naziru se obrisi urbanih struktura. Isčitavaju se kao ostaci sećanja na nekadasnje stanje, koje su vreme, ljudski nemar i destrukcija potisli i poništili. Beleženjem svakodnevnog nestajanja poznatih urbanih vizura, Jasmina Pejčić ukazuje i upozorava na brisanje memorije, poništavanjem vrednosnih odrednica ugradjenih u istorijsko nasledje. Na taj način preko materijalnih stanja izražava nematerijalne vrednosti."