Zavodljivo je misliti o kraju sveta. Zanimati se predikcijama i spekulacijama na koje bi sve načine on spektakularno mogao da propadne, da li bi se to desilo odjednom ili postepeno, koliko malih nestajanja mora da se desi pre jednog velikog, i naravno, ono neizostavno, šta će biti posle? Da nije, ne bismo kolektivno bili opsednuti apokaliptičnim scenarijima i idejom o nadolazećoj katastrofi i konstantno i uporno pokušavali da je osmislimo i pripremimo se za nju. Nije to ni tako neobično. Svet može da gori na bezbroj načina, ali je u ljudskoj prirodi želja da ih sve predvidi. Nažalost, činjenica da se kontinuirano spremamo za veliku propast nimalo nas ne sprečava da je sami prouzrokujemo. Čini se da se toliko učestalo suočavamo sa završecima i kataklizmama, da nekada zaista deluje da živimo u vremenu koje se jedino može nazvati krajnjim pri čemu ostajemo istrajno ravnodušni, i nesvesni sopstvene uloge i individualne odgovornosti. Međutim, u toj fatalnoj pasivnosti moramo biti obazrivi. Ono što treba da se desi možda se već i dogodilo.

Kolonijalizmi, finansijski i ekstraktivni kapitalizam, ekološke katastrofe, zagađenje, deforestacija, sagorevanje goriva te prekomerna proizvodnja ugljen-dioksida, globalno zagrevanje, porast temperature vode u okeanima, biodiverzitet svih voda koji je po prvi put ozbiljno ugrožen novim, misterioznim patogenima. Sve su to sinonimi za apokalipsu, koju odbijamo da prihvatimo a koja je po svojoj prirodi rezultat antropogenog faktora, i kojoj je gotovo nemoguće pronaći samo jedan uzrok. U trenutku u kom je dominantni model ekonomske interakcije i razmene kapitalistički, a ideologija slobodnog tržišta perpetuum mobile koji nas drži zarobljenim u (samo)eksploatativnim praksama, kapital jeste glavni agens koji definiše dinamiku odnosa, pa i nova svetska ekologija koja nas spaja. Kapitalocen je doneo raspršivanje odgovornosti, polimorfne centre moći, niz isprepletanih uzročno posledičnih odnosa i pozicija gde nemezis odavno nije singularna kategorija, već daleko pre mašinerija nalik mitološkoj Hidri čije je glave nemoguće u potpunosti razaznati.

U takvom svetu, plastika zauzima sasvim posebno mesto, a njena fleksibilnost, upotrebljivost i transgresivna priroda čine je amblematskim primerom zamagljenosti granica. Jer plastika "nije samo bilo koji materijal, već simbol materijalnih odnosa u 20. i 21. veku, koji pokazuje kako je nafta prekrila gotovo svaki oblik postojanja, kako se sintetičko ne može razdvojiti od prirodnog i kako sveprisutna toksičnost kreira novu, queer realnosti". Ono na šta je i Gatari upozoravao decenijama unazad, da se više nego ikada pre priroda ne može razdvojiti od kulture i da bismo razumeli interakcije ekosistema moramo da naučimo da mislimo transverzalno, sada u potpunosti živimo. U trenutku u kom govorimo o njoj, plastika se nalazi u gotovo svemu što nas okružuje. Zavodi nas svojim amorfnim, lepljivim, glatkim površinama i obećanjem sterilnosti, proizvodi se u astronomskim količinama , nalazi se u vazduhu koji dišemo, vodi koju pijemo, u svom mikroobliku cirkuliše kroz naša tela, a u nano penetrira u naše ćelije. Ujedinjeni smo u sintetici koja nikada nije bila ovako višeslojno bliska svom izvornom značenju , i postalo je gotovo nemoguće održati jasnu podelu između veštačkog i prirodnog sveta.

Upravo o tim susretima, narušavanju jasno definisanih granica, tranzicionim okruženjima, i beskrajnom nizu transformacija i mutacija materije, kao kreativnog odgovora još uvek živog sveta na evolutivne procese govori i Ana Vujović. Njeni radovi otkrivaju kompleksne međuzavisne ekologije: društvenu, mentalnu i ekologiju prirodnog okruženja o kojima govori Gatari, i otvaraju pitanje nasleđa koje nam je nebriga o ovim ekologijama ostavila, ali i još važnije, kakvo će tek biti ono koje ostaje iza nas?

Svesna činjenice da bi "bilo apsurdno želeti hod unazad kako bi se pokušali rekonstruisati nekadašnji načini života" Ana, metodologijom prethodnih radova, raspliće odnose, razvezuje zamršene uticaje, propituje današnje uslove i mogućnosti (sa)života u njima, vraćajući se sa tog puta s novim pitanjima i pretpostavkama. Ako je realnost odlaska u prirodu danas neretko jednaka iskustvu u kom se lekovito bilje smenjuje sa đubretom u tako pravilnom ritmu da gotovo kao da koegzistiraju u nekoj začudnoj igri, onda nije teško zamisliti posledice decenija takve koegzistencije. Čovečanstvo je sopstveni trag u smeni geoloških epoha ostavilo na dosad neviđeno destruktivan način, i iako još uvek ne znamo sa sigurnošću kakva, prilično je izvesno da će budućnost koja je pred nama, biti potpuno drugačija od svega što joj je prethodilo.

Hortus futurus koji gradi, aludira da će ta budućnost pre svega biti mesto preplitanja, novih simbiotskih struktura i relacija, a Ana Vujović na sebe preuzima ulogu arhivarke i aktivne spekulantkinje. Proširujući verovanje da je "ekozofska problematika, na kraju krajeva, problematika proizvodnje ljudske egzistencije u novim istorijskim okvirima" i na druge non-human oblike egzistencije, Ana gradi vrt budućnosti, i nove oblike postojanja, gde prirodni i veštački elementi dolaze u neverovatno blizak odnos, u kom nije sasvim izvesno koja strana pokušava da nadvlada i integriše koju. Odnos plastike i prirode stoji u zavodljivoj igri akumulacije, preklapanja, naizmeničnog poništavanja i prihvatanja i međusobne apsorpcije, a Ana ga vešto odvodi u apsolutni ekstrem u kom pretpostavlja budućnost u kojoj je plastika postala integrativni deo zemlje. Rastopljena guma je pronašla svoj put kroz koren biljaka, uvukla se u svaku poru i sada zajedno sa njima raste, silikonske interpolacije menjaju strukturu drveta i zamenjuju njegove elemente, sintetika cveta iz šupljina naprslih grana, a borbene, samonikle, lekovite biljke ostale su bez vazduha, zarobljene u nemogućnosti da ispune svoju primarnu funkciju.

Međutim, i pored distopijske atmosfere i zastrašujuće alarmantnosti kojom odiše ovaj herbarijum budućnosti, Ana Vujović nas ne ostavlja bez nade. Suočava nas sa činjenicom da bi bilo nepojmljivo, a sada već svakako i nemoguće, vratiti se na prethodne obrasce i sisteme, ali istovremeno i da se možda i naš zadatak usput promenio. Možda on više i nije povratak na staro i razrešavanje suprotnosti već učenje novog saživota, građenje nove solidarnosti, nove blagosti, novog razumevanja, nove fleksibilnosti, novih interakcija, podsećajući da to znači i neočekivane susrete jer "preživljavanje - za svaku vrstu - podrazumeva podnošljive saradnje".

Teodora Jeremić