Edita Kadirić

Edita Kadirić kroz svedeni crtež predstavlja večitu liminalnost ženskog iskustva. Svet nežne i nemilosrdne mladosti, devojčica u periodu transformacije u ženu, posle čega ništa više neće biti isto. Taj bolni ritual prelaza je prikazan kroz neobične i uznemirujuće spojeve ljudskog i životinjskog tela, ili kroz komunikaciju  srna, zečeva, majmuna, sa devojčicama; životinje kao da još žele da zadrže devojčice u svetu detinjstva gde je ova nadrealna komunikacija moguća, gde je sve moguće, pre nego što stupe u svet ozbiljnih međuljudskih odnosa, racionalnosti i za njih predodređenih uloga.

U Editinom izrazu vidimo siguran, lak, školovan potez kojim suvereno vlada, ali taj crtež nije tu samo da bismo se divili jasnoći i lepoti izvedbe. On je redovno zamrljan, istačkan, isprljan, upravo brutalan u iskrenosti stanja koje želi da predstavi. Kontrastiranjem nežnih perli i bodljikavih ogrlica, mrlja koje podsećaju na krv i svečano zlatne boje vizantijskih fresaka i ikona, aseksualnosti i putenosti, onostranog i ljudskog, Kadirić gradi atmosferu napete neprijatnosti, ali i neke svečane tuge koja, čini se, oduvek prati žene na njihovom životnom putu.


Kejti Voznicki

Kejti Voznicki stvara eruptivno. Njen potez je neprečišćen i nepredvidiv, nepoznato je gde će je odvesti ruka i šta će se sve na crtežu vremenom ukazati. Stanje svojevrsnog transa i automatizma vode je u predele podsvesti iz kojih se rađaju različite forme. Nekad su to apstraktni razliveni predeli u kojima se povremeno razaznaju lica, životinje, predmeti. Nekad su to groteskne ljudske prilike u svakodnevnoj interakciji, deformisane poput likova strip autora Roberta Kramba, koje vode apsurdne i komične dijaloge ili monologe. Prepliću se i smenjuju duboko lična unutrašnja stanja, ali i oštar društveni komentar koji se ogleda i u tongue–in-cheek nazivima samih dela.

Pored crteža, Voznicki stvara i halucinantne tapiserije/krpare, koje će na izložbi poslužiti i kao prolaz iz jednog u drugi svet, kapiju kroz koju se svetovi umetnica Kadirić i Voznicki prepliću. Na izložbi će moći da se čuje (i vidi) i muzika koju Voznicki stvara već dugi niz godina kroz autorske projekte Amanita Dodola i KopyKat, kroz koje iskazuje širinu sopstvenih interesovanja i vezu sa beogradskim muzičkim andergraundom.

Psihodelične vizije Kejti Voznicki i taktilna krhkost Edite Kadirić, i pored svih razlika u postupku, tehnici, motivu, nose zajedničku snagu beskompromisnog ogoljavanja. Bez namere da ulepšaju sopstvena unutrašnja reviranja i razmišljanja, one nam pokazuju bolna mesta: lična, ženska, društvena, mesta nelagode i neprilagođenosti. Život je bolan i brutalan u sudaru sa našim duhom i našim telom. Nežnost je potreba da se to iskustvo podeli sa drugima - da se izraze osećanja sopstvene usamljenosti i izgubljenosti, ali i da se ista ta osećanja nekog nama nepoznatog pojedinca umanje kroz spoznaju da postoji i drugi koji primećuje, oseća i prolazi kroz ista stanja.