Fotografija: Zoran Jovanović

Izložba nas uvodi u seriju novih slika, crteža i skulptura u kojima Nemanja Mate Đorđević nastavlja svoj ciklus slikarstva nesanice u koji uvodi novine čistih, oslobođenih površina i ekspresivnijih poteza. U ovoj slikarskoj hronologiji vizuelnu dominaciju ostvaruju entiteti mikroskopskog sveta koji su dobili svoj puni razvoj i dominaciju monumantalnih formata: "Kada mislim na svoj rad, kada se indentifikujem s njim, pa čak i kada ne mislim na njega, sa strane gledano, pomislim na sumrak prethodnih civilizacija, jednu vizija sveta koja je gotovo savršeno prihvatljiva kao egzaltirani haos. Zamor naše vrste se ogleda u dnevnim brigama svakog pojedinca, koje su utkane u permanentni strah od poslednjeg čina. Upravo zato se trudim da budem promašeni skeptik, da punim prostor dubokim besmislom kome se, u određenoj meri, rugam i divim. Ti radovi su izrekli ono u što sam ubeđen, što ne pripada meni već nekom beskrajnom nedostatku, osećaju da je sve srušeno ili se ruši."

U razgovoru sa kustosom izložbe Ksenijom Samardžijom, Mate potvrđuje svoju poziciju pažljivog, strpljivog posmatrača. "Paradoks je da sam ja, po prirodi koja me je odredila, sušta krajnost, nevidljiv tip. Ne mešam se među ljude nego jednostavo čekam i gledam da li će sve te  fasadne fešte u ljudima oko mene, pre ili kasnije postati orgija sama po sebi. U najgorem slučaju ja sam mala sluškinja svog rada i to se tako razume. Bilo bi smešno s moje strane da se ponašam kao autor bez sudbine koja je manje-više moja svakodnevnica. Sve može da se podnese kada imaš čemu da pribegneš."

U tekstu kataloga, istoričar umetnosti Dejan Vučetić, prateći nastajanje novih radova, kao svedok samog procesa zaključuje: "U susretu s likovnim svetom Nemanje Mate Đorđevića, ističe se jedna crta hermetičnosti, dubine, snažnog 'zvuka' koji je na nivou sadržinskog sloja i ukoliko se ne bismo opteretili dodatnom hermeneutikom u tumačenju ulivajući pregršt paralela i objašnjenja koji mogu, a ne moraju biti istiniti, uvideli bismo snažnu silu koja poput neke zakonitosti uobličava i kreira osnovni ton likovnoj predstavi. Ona bi se mogla dočarati na primeru muzičkog dela gde dubina basa, koji prati i stvara ton u nižem registru, upotpunjuje melodiju i ritam aleternacijama, ne remeteći ih, već uobličavajuči celokupnu kompoziciju. Na sličan način, poigravajući se ritmom, umetnik kreira radove u vidu poliptiha, sačinjenih od uzanih vertikalnih formata stvarajući 'zamrznute kadrove'. Na njima takođe možemo prepoznati alternacije motiva. Zanimljivo je istaći i lakoću stvaranja iluzije prostora, koji kao da je u suptilnoj izmaglici, projektovanjem linija kretanja u više pravaca kreirajući privid dubine i treperenja vazduha."