Zasićenost slikama u nepreglednom toku savremenosti koju sve manje uspevamo da sagledamo, govori o postmodernom obrascu medijski rastočenom na više heterogenih tokova. Njihova uzajamna zavisnost odgovara razuđenom vidiku u dobu bez lica, u svetu u kojem slike dominiraju ali u kojem nijedna još nije preuzela vlast nad informacijama. U takvom svetu vizibilnih senzibiliteta za umetnike je veoma važno da naznače ulogu slike kao predmeta posvećenog isključivo slikarskim vrednostima. Barem je tako još od vremena nastanka suprematističkog iracionalnog prostora koji je bio lišen emocionalnih, duhovnih i psiholoških konotacija.

Roman Kozomara sledbenik je i baštinik filozofije slikarstva čuvenog Maljeviča i možda, još više Lisickog, koji je splet vertikale, horizontale i odnos između dijagonale i stranice kvadrata označio kao pozicioni sistem. Imao sam priliku da učim grafičke veštine u negativu ranih devedesetih prošlog veka zajedno sa Romanom na Akademiji umetnosti, kada je uspevao da pronađe vertikalu, jasnu kao strogo obeležen put, kao naznaku imaginarnog prostora za obrise simbola koji će se nešto kasnije pridružiti i njegovim platnima.

Najnoviji ciklus slika Romana Kozomare sublimirao je iskustva promenjenog pogleda na sliku, u času kada se slika posmatra odozdo i istražuje odozgo, u istovremenom naporu da se slika likovno pročisti i što više definiše kao površina beskonačnog prostora. Zamahom kontrolisane slikane površine, linije i omeđenog crteža unosi se dinamizam i smer konstruisanog prostiranja a svakim novim delom, umetnik upućuje posmatrača na osvećenu percepciju bespredmetnosti kao suštinskog određenja u kojem takozvano "ništa" postaje likovni organizam zasnovan na geometrijsko likovnim odnosima.

Romanovo oko usaglašeno je sa kontrolisanom ambicijom da se slika obeleži kao samostalni tok, operacija racionalnog plana koji doduše, ponegde na platnu dozvoljava upliv tragova i crtica kao svojevrsnih akcenata. Ipak, serija slika delimično odstupa od navedenih teorijskih tvrdnji o slici kao krutoj konstrukciji. Na njima prepoznajemo osetljivost slikarske fakture ali i brojne asocijativne pasaže koje nas odvode u predele živopisnih pasaža predgrađa, u odjeku grafita njujorške podzemne železnice ili u fokusu linearnog objektiva kroz koga posmatramo metajezičke bravure slikarevog unutarnjeg dijaloga.

Asortiman autorovih vizuelnih naglasaka, u višestrukim dimenzijama i modelima rešavanja slikarskih problema, zapravo je težnja da se duhovno i praktično ujedini i na kraju sve nas uveri da je slika jedna površina, kako navodi Maljevič, dodajući da "Ako se površina slike ispituje pomoću libele neće se moći utvrditi nikakve visinske razlike." To je istina na jednom nivou a na svim ostalim, Roman Kozomara svakako uzdiže i obogaćuje svoje umetničko delovanje iznad očekivanog, horizontalnog nazora umetničke energije.

Dr Danilo Vuksanović