Motiv kruga ili lopte asocira na celinu, na nešto zaokruženo čemu ne treba dodavati ništa. Kao oblici Sunca, Meseca, Zemlje i ostalih planeta. Takva je celina i naše biće, naša unutrašnjost, naša duhovna celina. Međutim naše mnoštvo postojanja na Zemlji sačinjava još jednu posebnu celinu.

Tokom istraživanja o postojanju ljudi na Zemlji neminovno se ostavlja pitanje mnoštva i uzajamnosti. Ta nova celina koju činimo svi mi zajedno sa raskošnom Zemljom ujedno nas opominje da ne sme postojati isključivanje. Svi smo tu, prisutni u zajednici koja je jedinstvena u Svemiru, i svako od nas svojim iskustvom života dodaje svoj deo filma, svoju ploču koja nas prepliće ili spaja u jedinstvenu celinu. Ono što je ovde apostrofirano je identitet svakog od nas kao ljudskih bića. Ne različitost po opredeljenjima, poreklu i fizičkim karakteristikama, nego različitost koja ukazuje na sličnost.

Različitost u istovetnosti - različitost svačijeg životnog iskustva iako jedinstven ljudski kod asocira na jednako vreme određeno za prohodavanje, progovaranje, odrastanje... posedujemo sličan dijapazon glasa i sposobnost kretanja…Ono što nas povezuje je istovetnost koja pomaže međusobnom razumevanju iako svako ima lični identitet jedinke. Međutim i najmanja različitost razjedinjuje, mada je namera različitosti prirode nadovezivanje i stvaranje iskustveno raskošne celine sveta. Šta dominira u našem identitetu? Ono što zaista jesmo ili ono što nam se čini da smo?

Radići papirne mobile, uopšte praveći papir, uočila sam nepredvidivost konačnog ishoda koja dominira i dala joj na značaju. Posmatrala sam umesto da uporno intervenišem. Posmatranje kao osnova umetnosti doprinosi shvatanju, ustvari je početak razumevanja i interpretacije ili delovanja bilo koje vrste. Ako je i naše delovanje na Zemlji uzaludno u nama ostaje ili postoji taj proces posmatranja u delovanju koje oplemenjuje saznanjem.

Aleksandra Rakonjac