Valter Gropius bi bio zadovoljan: njegov apodiktični iskaz Rukotvorina je osnova svakoG umetnika i dalje živi, uprkos novim tehnologijama, mrežama, fantastici, dematerijalizaciji, konceptualnim idejama i dubokim eorijama... Taj iskaz, vezan za radove Slobodana Kneževića Abija, može da dobije pun smisao, kada se ima na umu široka lepeza njegovih rukotvorina u kojima prepoznajemo i čin njegovog vrhunskog stvaralačkog trenutka grafike, i "ležernost igre", pune "kreativne zabave" o kojoj piše Jasmina Tutorov, ispunjene "događanjima u materiji" po rečima Miloša Arsića, ili "patine nepotrebnosti i istrošenosti", preformulisane u odbačene pa ponovo nađene predmete, kako tumači Đorđe Jović.

Dugogodišnjom, dosledno građenom karijerom umetnika impregniranog minimalističkom filozofijom kao stvaralačkom strategijom i večitom spremnošću da istražuje nove prosedee i širi polje grafičke discipline, bi Knežević je stekao visoko, ugledno mesto među našim umetnicima. Osvojio je brojne nagrade, dobio pozitivne ocene, stekao profesorsko zvanje i poštovanje sledbenika... Svojim utvrđenim ali nikad ponavljanim konceptualističko-minimalističkim postupkom ("ponavljanje sa razlikom"), istraživao je granične vrednosti i krajnje mogućnosti različitih grafičkih tehnika, unosio niz semantičkih, tehničkih i tehnoloških novina, bavio se izradom papirne pulpe, njenom strukturom i bojenim relacijama, otkrivao prostorne mogućnosti tradicionalno dvodimenzionalnih radova, postavljao ekološka pitanja. Jednom rečju: širio dijapazone grafike, uključujući i izradu unikatnih predmeta od unikatnih, sopstveno stvaranih materijala.

Svojim brojnim eksperimentima, kako tehnološke tako i semantičke prirode, Abi Knežević uvek iskazuje zadovoljstvo i radost stvaranja uz nepresušnu inventivnost i prividnu lakoću realizacije. Njegova neumorna repetitivnost je kao igra i kao šala: očituje se u izvanrednoj jednostavnosti forme. U jednoj fazi linija je nosilac kompozicije; ona organizuje površinu i svojim ritmom stvara utisak voluminoznosti, a u drugoj - njegova grafika osvaja skulptoralnost i približava se ekspresivnom sadržaju od kojeg umetnik suštinski beži. Nisu mu potrebne tematska usredsređenost, simbolika ili naracija, jer je njegova sjajno organizovana materija – često rezultat sopstvenih tehnoloških istraživanja - izuzetno ekspresivna. Ona je dovoljna za postizanje snažnog utiska, dubokog smisla, izuzetne taktilne suptilnosti, svedenih hromatskih rezultata ali i vrednosti čiste likovnosti.

I kao što su klasični umetnici minimalizma bili smešteni tik uz konceptualno stvaralaštvo s jedne strane, a s druge se doticali i generacijski i scenično s delima pop arta, tako je i Abi Knežević svojim geometrizovanim redukcijama dospeo do drugog pola svoga neočekivanog stvaralaštva. On je neumorno odabirao, sakupljao i čuvao... sve što mu se učinilo potencijalno interesantnim i podsticajnim za pronicljivo izgrađivanje novih budućih celina izuzetne vizuelne, pa i taktilne osetljivosti. Ta moć njegove inventivnosti i suptilne kreativnosti natopljena je dubokim ali nepretencioznim humorom i semantičkom dvosmislenošću, istovremeno i romantičnom, intimnom utopijom stvaranja ličnog pribežišta za koje se nameće paralela sa čaplinovskom filozofijom prividnog nemara, nezainteresovanosti i slučajnosti a u stvari dubljih poruka i značenja.

I upravo takvi dišanovski objets trouvés u novoj funkciji, često s minimalnim intervencijama, otkrivaju umetnikov senzibilitet za preformulisanje i unošenje drugog smisla u banalne predmete svakodnevne upotrebe sistemom savlađivanja uobičajeno nespojivih formi i unošenjem često neočekivanih značenja. Iz toga proističu konceptualizovani spojevi, s iluzijama i aluzijama, najčešće u ironijskom diskursu, ponekad transformisani u estetizovane celine kojima se redefinišu ustaljene umetničke kategorije.

Tako se umetnik približio fluksusovskom duhu: na iskustvima kombinovanja nađenih predmeta, kroz multidisciplinarni govor, bez ograničavanja i omeđenosti uobičajenih normi i istorijskih kategorizacija. Osvojeni su novi prostori, pronađeni novi izvori i oblici iskaza koje možemo nazvati i instalacijama, s novim funkcijama i idejama, u dimenzijama fleksibilnim i prilagodljivim raspoloživim prostorima. Toj posebnoj vrsti novog realizma gotovo intimnog karaktera umetnik je udahnuo ekspresivnu snagu, u čemu prepoznajemo izrazite dihotomije njegovog rada.

Znatiželja i otvorenost Abija Kneževića da predmetima daje različita značenja, znano sa neznanim, novo sa starim, slučajno nađeno s predano traženim, spontano nadograđeno s promišljeno konstruisanim, govore o konstantnoj umetnikovoj potrebi da istraživanjem i kombinatorikom dođe do željenog rezultata. Knežević ne traga za egzotičnim predmetima, već uzima one iz svog okruženja, što nagoveštava da on u suštini sledi fenomene svoga života, a to je osoben znak intimizma i povezanosti s ambijentom kojem je posvećen. Nije li to takođe vid eskapizma? Autobiografski diskurs kroz koji posredno ipak možemo da tragamo za socijalnom dimenzijom, pa čak i za stavovima suprotstavljenim umetničkim ciljevima? Više nego o pripadništvu nekom određenom vizuelnom pravcu, mogli bismo o instalacijama i objektima Abija Kneževića da govorimo kao o posebnom stanju duha, o superiornom smešku iznad svake banalnosti svakodnevice, u neprekinutom lancu stvaralačkog ritma što povezuje mnoge dosadašnje mene i suptilnosti već iskazane njegovim grafičkim opusom.

Ne možemo se oteti utisku da inventivnost, celovitost i duhovitost vizuelnog iskaza Abija Kneževića, iskazanog kroz svaku disciplinu kojoj se posveti, ostavlja mnogo prostora za uvek nove doživljaje, razmišljanja i tumačenja. To je vrednost njegove kreativnosti.

Irina Subotić

Izložba se realizuje sa novosadskom galerijom Bel Art koja će od 16. aprila do 15. maja 2024. u svom prostoru prirediti izložbu pod nazivom "Linija, Slobodan Knežević Abi". U okviru nje biće predstavljen drugi deo opusa umetnika, a tekst u katalogu je priredio Sava Stepanov.