Na konsekventnost našeg doživljaja realiteta odlučuju činjenice da je sama priroda prostora istovremeno i praznina nezavisna od oblika predmetnog sveta tako da prisustvo oblika samo ostavlja lažni utisak fragmentarne prirode prostora koji je ustvari jedan, jedinstven i nedeljiv.

U ovom paradoksu odnosa oblika i praznine dešava se omaška u iskustvu naše percepcije gde se, spolja gledano, prostor, u svom poniranju iza prisutnih oblika, shvata kao još jedan oblik više a ne Ono u kome je sve sadržano. Česte varijacije zamene praznine za oblik i oblika za prazninu uspostavljaju lažni utisak prirode prostora gde je ustvari jedino saglediv i pojmljiv samo oblik određene punoće čiji je sadržaj neminovno natopljen prisustvom celovitog prostora.

Praznina je odsustvo bilo kog pojma oblika kao što mogu biti zvuk, reč, misao i sve ono prepoznatljivo po svojoj određenoj manifestovanoj formi. Tako se može reći da je praznina oslobođeno mesto u nedeljivom prostoru određeno svojim nepresušnim potencijalom koji, jedino kao takav, omogućava neprestanu protočnost manifestovanog u vidljivom, pojmljivo jedino uvidom iznutra.

Boris Kandolf