Koliko često na izložbama savremene umetnosti u okvirima oficijelnih institucija nailazimo na teme dece ili detinjstva, a da one nisu deo komercijanih ili amaterskih projekata? Svi bismo se složili- veoma retko. Međutim, izostajanje ili nedovoljna vidljivost nekog narativa mnogo više govori o njemu i kontekstu u kome (ne)nastaje, nego što ga zapravo skriva.

Svet umetnosti nemoguće je posmatrati izolovano od (u tom trenutku) konstelacija moći u okviru društvu i kulture. Da bismo razumeli zašto određene teme i mediji dominiraju ili ne određenim periodom, bitno je znati da je klasičnu teoriju žanrova i „ukus“ neke epohe diktirala muška evropska elita, koja favorizuju „duhovno uzvišene“ teme poput istorijskog slikarstva (najčešće dinamičan isečak narativa iz grčko-rimske mitologije ili biblijskih priča), dok su na hijerarhijskom dnu svakodnevne žanr-scene. Ženska privatna sfera, svakodnevni život, domaćinstvo, majčinstvo ili predstave dece i detinjstva, ako pratimo kroz istoriju umetnosti, same po sebi nikad nisu predstavljale krucijalne teme za razvoj umetnosti i etabliranje samih umetnika, osim ako nisu bile u etičkoj, političkoj ili ideološkoj funkciji. Dakle možemo videti da su žanrovske hijerarhijske podele u umetnosti zapravo reflektovale mnogo složenije društvene dihotomije (klasne, rodne, etičke), što se ni u savremenom društvu i svetu umetnosti nije naročito promenilo.

Izložba slika Mie Arsenijević pod nazovom New Reality predstavlja jedan od retkih projekata u okviru naše umetničke scene koji sa jedne strane indirektno propituje uloge majke-umetnice u društvnim i privatnim sferama, dok sa druge strane uvodi u javni diskurs degradiranu i nedovoljno vidljivu  temu u umetnosti- detinjstvo i decu. Nova uloga majke, sve duži boravak u privatnoj sferi doma, ali i potreba za umetničkim stvaranje uprkos svemu neminovno su uticali i na izbor novih tema. Inicijalnu ideju i početni vizuelnu poetiku bavljenja decom u njenom radu, možemo videte u prethodna dva ciklusa u vezu Renaissance through Reminiscence i Stories, koji imaju mnogo intimniji izraz, dok nova serija New Reality i ako na prvi pogled deli slične motive i estetiku, ima kompleksiniju naraciju.

Na velikim akrilnim platnima, kao na isečcima iz filma, dominiraju nasmejana i razigrana deca, potpuno zaokupljena ili zajedničkom igrom ili uhvaćena u trenutku pojedinačne akcije. Međutim, odmah počinjemo da uočavamo nepotpunost tih radnji- kao da nema pozadine i ne možemo jasno videte šta to oni zapravo rade. Ako pogledamo različite primere reprezentacije dece i detinjstva iz istorije umetnosti, shvatamo da pored toga što mogu izraziti ljubav, sreću i radost u okviru figuralnih kompozicija, takođe nam daju uvid u društvene prilike i odnosu prema detinjstvu i vaspitanju.

Zato nemiminovno moramo postaviti pitanje, kakvo je društvo u kome rastu i budućnost dece na slikama Mie Arsenijević? Sada kroz vizuru majke, slike nam nesvesno podstičnu zlokobnu slutnju, naročito kontradiktorno predstavljenom veselošću i razgranošću  dece koja odlaze, stoje pred zatvorskom ogradom, kopaju, tragaju, skaču preko ograde u zeleni ambis... Tokom srednjeg veka (u depikciji Hrista) i renesanse (porodični portreti) deca su predstavljena kao odrasli ljudi u dečijem formatu, čime se eksplicitno naglašavalo njihovo poreklo i buduće društvene uloge, odnosno budućnost. Sa druge strane, na Miinim slikama isto to je rečeno odsustvom svih nepotrebnih detalja i svođenjem celokupne radnje na bezazlenu aktivnost deteta.

Svaka generacija ima svoju percepciju i strahove o nadolazećoj budućnosti, koja je sa posebnom težinom oblikovana u očima majke. Prisustvo beskrajnih medijskih slika, tehnološka ekspanzija i veštačka inteligencija, ekološke, derivatne i ratne krize svuda u svetu čine da budućnost percipiramo kao nesigurnu i uznemirujuću. Da li će se deca u budućnosti igrati u pesku i istraživati “stvarnu” prirodu  ili će sve to isto raditi sa VR opremom? Da li će jesti prve trešnje i jagode sa najbliže pijace ili ih uzimati u formi vitaminskih suplemenata? To se pita i majka-umetnica. Po nekad u praznoj pozadini svojih slika vidi Dino parkove, a ponekad urušene gradove.

Amalija Stojsavljević, istoričarka umetnosti