Polazna tačka za ovaj projekat bio bi neo-kolonijalni, apokaliptični "Kabinet kurioziteta". Iz simbioze nespojivih elemenata, prošlosti i budućnosti izrasta novi hibridni ambijent. U distopijskom prostoru granice između subjekata i objekata se brišu. Post-ljudi, post-životinje, svi su brižljivo raspoređeni.

Ljudskom biću u doba post-budućnosti i post-naturalizma nudi se mogućnost novog tela, ali pitanje je kakvog tela i gde je tu duša. U svetu kodova, nejasnih i neopipljivih digitalnih slika, ostaje nam izazov: vratiti se sebi, unutrašnjoj istini, zdravom biću. Do te mere se udaljavamo od suštinskog sebe i drugih da nam to polako postaje jedno mistično, skoro egzotično iskustvo: osetiti nečiji miris, dodirnuti kožu/dlaku, pogledati u oči.

U svoj hibridni kabinet smestila sam bića koja su već odavno izgubljena između svetova TU na zemlji i TAMO u kodu. Preobražene su u manje ranjive ličnosti, jer ostaju nedefinisane, bez jasnog porekla, one su pokidane i iznova spojene u novi organizam. Neki od autoportreta su do te mere izmenjeni mutacijom da mogu predstaviti bilo koga: ogromnog vepra, uplašenu lisicu, metalizirane digitalne maske – robote ili princezu Eržebet Batori koja jede hamburger. Čovek  kao i svako drugo biće može da evoluira u drugu vrstu, da se transformiše, promeni molekule. Slično Kiborgu, koji je fluidan po pitanju pola i replicira se umesto da se reprodukuje.

Posebno mi je drag vrt porodice Rotšild sa Azurne obale gde sam napravila skice za dve slike pejzaža. Prvi pejzaž prikazuje male kineske cipele koje sam fotografisala u istoj vili i naslikala kao velike skulpture u francuskom vrtu. Izmestila sam ih iz kolekcije porodice Rotšild, iz vitrine u otvoreni prostor. Tragedija je u njihovoj grotesknoj veličini. Ostatak zbirke malih Lotos cipela postavila sam iznad kamina kao istaknute kuriozitete mog kabineta.

Monika Sigeti