I samo fragmenti nakon reči u vidu tekstualnih traka, ostaće nam u ormanu kritičke riznice sa dovoljno visprenih smernica koje će i ubuduće pomagati da bolje razumemo savremenost i umetnost u njoj. Kao što sam i naučio od Save Stepanova, posredno, čitajući i slušajući njegove govore o umetnosti – podjednako, brojne predgovore i kritike, studije i osvrte u katalozima, tako sam se trudio da gradim u sebi misao o umetničkim procesima, idejama i razlozima koji ih formiraju. U kontekstu uvoda setio sam se svih pročitanih i još uvek neviđenih tekstova o mojim kolegama, o značajnim pojavama na sceni savremene umetnosti Vojvodine, Srbije, Evrope i Sveta, o poveznicama pojmova koji su tumačili probleme modernog umetnika, o sjajnim zapažanjima i monografskim studijama o našim velikim umetnicima, da bi potom sve to kiselo odgurnuo u stranu i objavio u sebi tišinu koju neću moći da ispunim nabujalim rečima.

Kolektivna svesnost umetničke pojavnosti oduvek se sabirala u jednom čoveku ili školi koja iz njega proizašla. Godinama smo podrazumevali i prihvatali tekstove Save Stepanova kao markere i preko potrebne uvodnike, razrađene teze i karakterizacije koje su redom imale efektne pogovore, zaključke i lucidna otkrića. Čak i kada je citirao poznate misli svojih kolega teoretičara umetnosti i likovnih kritičara, i tada je, uputno, stavljao suštinu ispred formalne fraze, refleksiju iznad dosetke, dubinsku analizu kao okvir za dalja promišljanja.

U kritičkoj radionici Save Stepanova bilo je dovoljno mesta za svakog ko je o umetnosti ozbiljno razmišljao.

Pomagao je umetnicima da dosegnu smisao slike posle postmodernističkih učinaka i konceptualnih talasa a da pritom budu svesni pozicije koju zauzimaju u umetničkim redovima. Blagonaklono i dobronamerno je sugerisao umetnicima naznake savremenosti uz uvek izrečenu opomenu kako ne treba da se udalje od sopstvene osobenosti koju im pridaje podneblje kao i brojne okolnosti trenutka. Vreme je posmatrao isključivo kao trenutak u povodu kreativnog iskoraka označavajući ga kao vreme u kojem živimo stvarajući umetnost. Paralelni tokovi kritičkih zavijutaka, koji su oduvek mučili mislioce o umetničkom delu, vešto je prolazio, dajući im, ni odviše ni premalo, već tačno koliko je trebalo, i umetniku i publici.

Percepciju umetničkog dela sagledavao je kao izazovnu igru i ozbiljnu muku u isti čas, znajući da se u umetnikovoj  nameri uvek krije i poruka umetničke kritike. Ideološki okviri, uzleti i stranputice XX stoleća ispunjavali su stranice tekstova Save Stepanova, koji je, pišući o umetničkim fenomenima pisao i o mestu čoveka u savremenom svetu.

Sava Stepanov, neprekidno se pitao, posmatrajući srž umetničkog dela dokle se prostiru granice ljudske otuđenosti, alijenacije (kako je voleo da kaže) i koliko su društveni turbulentni tokovi zaslužni za umetnički rezultat. U smislu medija, umetnost nije delio već je spajao različite poglede u razumljivu celinu, jedinstvenu i skladnu, poput one u kojoj je selektovao mnoge kolektivne izložbe, tematske i druge. Odgovore na sopstvena filozofska pitanja o savremenoj umetnosti, kolekcijama i položaju umetnika u tehnologizovanom dobu, nalazio je u realizovanim postavkama dunavskog prefiksa. U njima je zajedno sa kolegama i umetnicima hvatao odjeke regionalnih, politikom narušenih i potmulih zvukova kulture i umetnosti, sa izuzetnom merom za kritički ugao posmatranja. Smatrao je da je pomoću umetničkih poduhvata moguće podići nezavisnu platformu slobodne misli, unutar koje umetnički alati služe dostojanstvenoj pobuni, opomeni koja nastoji da ukaže na negativne aspekte zajednice.

Dugo je pisao o posledicama raspadanja, odvajanja i suludog nestajanja usled političkih neprilika i nikad nije prestajao da ponavlja kako umetnik može prozreti u beskrajnu tminu globalizovanog sveta. Svestan stalne promene, Sava Stepanov započeo je svoj rad na temeljima svojih prethodnika a okrenut iskustvu, pazio je na konstrukcije  rečenica jednog Đorđa Jovića, slušao Miću Nikolajevića i Jovu Soldatovića, i potom, prijateljski i kolegijalno  otvorio vrata u sebi svim onim umetnicima koje danas pamtimo i pratimo. Sa njima je bio u ravnopravnom odnosu uz umereni ton podrške i svi su znali da nije bilo boljeg saputnika umetnicima što su ovim prostorima pružili opuse, ustalili umetnička mišljenja i akademije, izneli na svojim ramenima sva državna uređenja i opstali. Preživeli su u tekstovima Save Stepanova, u bogatom svedočenju čije ćemo lice tek upoznavati dok se budemo vraćali njegovim tekstovima.

Malo više od pola veka ima kako se Sava Stepanov predao umetnosti. Poslednjih godina, prvi put kada smo radili na njegovoj Poklon zbirci, više puta mi je ponovio priču kako je čuveni Rada Kovačević, tada pomoćnik upravnika Galerije Matice srpske, pitao njega mladog pripravnika, 1973. godine, ko čeka da bude primljen ispred njegove kancelarije? Kada mu je Sava rekao o kome se radi i kada ga je Rada upitao koliko ima godina taj čovek a Sava odgovorio oko 50, Rada je potom, u svom stilu zaključio: "Eh, danas svaki klinac ima 50 godina!".

Oprosti Savo, "klincu" na hitrim rečima koje formiraju skicu za tvoj portret. Tek ćemo ga slikom i rečima graditi.

Dr Danilo Vuksanović