Foto: Bojana Janjić

Ova izložba mi je lično izuzetno važna budući da predstavlja završetak i kulminaciju serije performansa "The Arrangement", koje sam sprovodila na mnogo lokacija i u saradnji sa velikim brojem umetničkih institucija što je finalno krunisano saradnjom sa Muzejem savremene umetnosti u Beogradu. Izlagati u Salonu MSUB je za svakog umetnika važan trenutak, i kako se ovim radom upravo ispituju pozicije moći i odnosi između institucija i pojedinca, osećam da je ovo adekvatan prostor i pravi trenutak za ovakvu rekapitulaciju.

Izložba je svojevrsna arhiva pređašnjih performansa ali i poligon za nastanak novog koji smo upravo završili i koji je, za razliku od prethodnih, nastao u saradnji sa teoretičarima i teoretičarkama umetnosti. Sama postavka izložbe je bila izuzetno zahtevna imajući u vidu tehniku i scenografiju koji su pretvorili prostor u telo koje živi, pulsira i menja se konstantno, i moram da naglasim da u tome nikako ne bismo uspele bez profesionalnosti sjajne tehničke ekipe Muzeja.

Marina Marković

Marina se služi jezikom korporealnog i preko sopstvene kože uspostavlja vezu između tela i njegove stvarnosti, prihvatajući da jasna granica između spoljašnjeg sveta i unutrašnjeg zapravo i ne postoji. To je postignuto već samim prostorom koji je krajnje imerzivan i podseća na unutrašnjost tela, na kožu koja je i barijera i polupropustljiva granica. Narušavanje te granice koja je i metafizički a i bukvalno sklona konstantnom erodiranju, najopipljivije manifestuje tetoviranje taj simboličan čin prodiranja egzorealnosti u endorealnost.

U već poznatoj igri potpisivanja sporazuma, Marina je umesto institucija ovaj put pozvala teoretičare umetnosti da napišu tekstove, koji su dekonstruisani ne bi li se od njih formirao metatekst - stejtment koji će biti istetoviran na njenoj koži poput teoretskog kaveza u koji se kalupi i kojim se potvrđuje permeabilnost granica, i dvostruka priroda moći koja se konstantno predaje i preuzima.

Teodora Jeremić

Serijom radova “The Arrangment(s)” Marina otvara pitanje pozicija moći koja dolazi od spolja, inskripcija koje se upisuju u žensko telo, istina koje se nameću, značenja u nastajanju. Kao što Kristeva navodi da subjekt mora iznova i iznova uspostavljati govorni/čitalački/spisateljski akt kako bi održao iluziju čvrstine sopstvenih granica, tako i Marina svakim novim "upisivanjem" na kožu kao mesto kontakta, susreta i "mesto gde se delovanje, sloboda izbora i individualno osnaživanje spajaju sa pritiscima kulturne moći i tenzijama društvene/personalizovane kontrole" (Faber) ponovo uspostavlja domete pregovaranja, otvara novi dijalog, ostvaruje novi dogovor, i preispituje granice ali i ulogu pojedinca u restrukturiranju, reformulisanju i transformaciji struktura i disrupciji pozicija moći.