Hadžihasanovićevo slikarstvo se ne bi smelo olako svrstati u aktuelne oblike "nove slike". Iako njegovom slikarstvu nisu strani ni ekelekticizam, niti tipični oblici "citata" i preispitivanja rezultata iz istorije umetnosti (Lucio Weiselman), niti određena trivijalnost motiva - dakle, elementi vodećeg trenda - pre bi se moglo govoriti o jednom specifičnom senzibilitetu "usklađenim" s aktuelnim trenutkom sveta i umentosti, o jednom potpuno individualnom pikturalnom i crtačkom osećaju što se zapaženo projektuje u okvirima postojeće tipologije "umetnosti osamdesetih".

Slika Sadka Hadžihasanovića ne odustaje od namere da bude refleks životnih situacija. Međutim, prelomljena kroz optiku umetnikovog ličnog pogleda realna slika biva artficizirana te je njena dijaloška inicijativa izvedena na nivo transcedencije, slutnje i imaginacije. Ovakva slika otvara prostore nade, ona hrabri naše uverenje da se osećaj epohalne krize u koju smo zapali može duhovno prevladati.

Karakterističnost Hadžihasanovićeg umetničkog angažmana su svakako i ambijentalne kompozicije. Tu se na čudesan način prepliću elementi crtačkog, pikturalnog i kolažnog porekla sa određenim iskustvima tzv. "nove skulpture". Obuhvat prostora je nov kvalitet kojim se postvaruju umetnikove namere i poruke. Kako je to već zapisano "ambijent postaje nešto iskustveno a pri tome je njegova spozanaja uronjena u fizičku relanost".

Hadžihasanović u svojim papirnim grupama i ambijentima formira određene tautološke situacije. Stvarno i nestvarno se ovde prepliću, sintetišu i razjedinjuju a ti tako dinamizirani procesi što se dešavaju unutar samog umetničkog dela otvaraju široke prostore za gledaočevu percepciju, za mogućnost dijaloga, za nove i sasvim moguće zaključke.

Sava Stepanov

Prema rečima francuskog romanopisca Žan-Batista Alfonsa Kara "što se nešto više menja, to više ostaje isto". Danas smo svedoci ne toliko cikličnog ponavljanja istorije, koliko odmotavanja istorije u onome što se čini kao sve veće društveno, političko i ekonomsko previranje. Imajući to u vidu, rad Sadka Hadžihasanovića čini se proročkim budući da na svojoj novoj izložbi pod nazivom "Don't Play with Guns / Zveckanje oružjem" uvodi spiralni razvoj nasilja.

Nesrećna slučajnost što se izložba otvara u julu 2022. godine, baš u trenutku kada još jedan međunarodni sukob besni pred nama, nije izgubljena za mene dok pišem ovaj esej trudeći se da shvatim koliko je nasilje još uvek veliko u 21. veku. Ova izložba predstavlja umetnikovu aktuelnu seriju slika, crteža i video radova koji se bave pojmovima rata, nasilja, oružja i nevinosti. Hadžihasanović nudi uvid u ove teške koncepte ne putem didaktičnosti, već evokacijom vizuelnih uspomena i nudeći predloge, a ne konačne stavove. Upravo u prizivanju, prividnoj nedovršenosti dela i njihovoj otvorenosti za tumačenje nalazimo snagu Hadžihasanovićeve umetnosti.

Sadko Hadžihasanović je umetnik koji je mnogo toga video i proživeo, uspevši da savlada jaz između Istoka i Zapada kada se iz bivše Jugoslavije doselio u Kanadu. Malo umetnika koji se dosele sa umetničkih periferija (u ovom slučaju socijalističke Jugoslavije) na Zapad može da se probije u otuđujući svet umetnosti i da nastavi svoju karijeru istim intezitetom.

U današnje vreme je međunarodna umetnost više povezana, a razni umetnici sa periferije spremno grade globalne karijere, međutim 1990-ih godina, kada se Hadžihasanović prvi put preselio u Kanadu, to nije bilo tako. Kanadski umetnički svet nije imao toliko razumevanja za umetnike doseljenike i nije bio previše zainteresovan za složenost imigrantskog iskustva ovog Jugoslovena. Uprkos ovim ograničavajućim faktorima, Hadžihasanović je uspeo da uspostavi snažnu i kontinuiranu umetničku praksu, dosledno stvarajući radove visokog nivoa koji govore o njegovim međuprostorima, dok istovremeno evocira različite univerzalne teme kroz vizuelno moćna dela.

Pominjem Hadžihasanovićevu međuprostornost jer smatram da mu je upravo iskustvo stečeno promenom kontinenata i kultura omogućilo da se laserskom preciznošću fokusira na rad kojim se u datom trenutku bavi. Poput mnogih slikara imigranata pre njega (Marka Šagala, Haima Sutina, Bena Envonvua, da spomenemo samo neke), iskustvo stečeno usled napuštanja zemlje porekla i dolaska na Zapad proizvelo je izvesnu "drugu viziju", sposobnost da se istovremeno postoji u dva različita sveta i jasno razumevanje tih svetova. Te simultanosti prostora i vremena daju Hadžihasanovićevoj praksi uvide koje drugi možda nemaju.

Bojan Videkanić