Na pitanje šta umetnike deli jedne od drugih, možda je najčešći odgovor: njihovo neposredno ili posredno iskazivanje. Ovi antipodi rezultat su stava umetnika i njegove kompetentnosti, sposobnosti da se izbori sa sopstvenim ambicijama. Saradnja dve umetnice Milice Lilić i Tatjane Armuš traje već dve decenije, najpre zajedničkim školovanjem na Akademiji Umetnosti Priština - Zvečan a zatim i umetničkim delovanjem na likovnoj sceni. Ovog puta udružile su se svaka svojim načinom rada i senzibilitetom u interpretaciji  teme „Crne rupe“, tehnikom kolaža. Sinergija između različitih umetničkih izraza ukazuje na univerzalnost ove teme, otkriva i osnažuje individualne umetničke glasove, otvarajući prostor za inovacije i nova tumačenja a zajedničke godine rada osnov su razmatranja i dijaloga umetničkih poetika na profesionalnom nivou.

Analizirajući stvaralaštvo Milice Lilić i Tatjane Armuš može se konstatovati jedan istraživački proces koji je vrlo blizak poetskom racionalizmu. Koristeći mnoga značajna iskustva posvetile su se otkrivanju međuzavisnosti slikarske materije, osećanja, doživljaja i percepcije kako bi pomirile prirodu slike sa njihovom prirodom. Tako su odnos apstrakcije i figuracije rešile logičnim procesom transformacijom viđenog i doživljenog u čiste likovne fenomene.

Pred nama je savremeni koncept mladih autorki. Odabrale su kao polaznu ideju crne rupe, misteriozne kosmičke formacije, bez svetlosti i sjaja koje imaju neobjašnjivu snagu u savremenim tumačenjima zakona fizike. U okviru ove teme one projektuju svoj umetnički stav, bruse svoj likovni dar i grade autohtoni slikarski profil. Predmete životnih tokova i sudbina, Milica i Tatjana naročitim senzibilitetom i istančanim likovnim darom, otkrivaju i projektuju kroz autentične individualno-unutrašnje i sudbonosne životne niti, tačnije kroz dragocena pulsiranja života. Tako slike postaju fluidna struktura koja sa neobičnim kolornim eksplozijama, progovaraju glasovima svojih simboličkih vrednosti. Kompozicije, koherentnošću, projektuju se kao zaokružene i skladne umetničke celine sa jasno naglašenim porukama. Radovi su prava mala filozofska promišljanja, koja svojim snažnim asocijativnim zahtevima podstiču posmatrača da i sam pristupi individualnim, odnosno intimnim asocijativnim seansama uravnoteženim odnosom oblika, prostora, boje, likovne materije, svetlosti i ritmova.

U dugogodišnjem kontinuiranom likovnonm stvaralaštvu Milice Lilić primećuje se  osim duboke posvećenosti i ličnog umetničkog rasta kontinuirana opredeljenoist umetnice da kroz apstraktno istraživanje iskaže stav, svoju percepciju stvarnosti ali i bogatstvo unutrašnjeg života. U tom sada već pozamašnom opusu, u formalnom smislu, umetnica je najbliža geometrijskoj apstrakciji, bez obzira kojim tehnikama se služi u procesu stvaranja. Kolaži pred nama su intenzivnog kolorita, ekspresivani, bogati u svim svojim transformacijama. U njima dominira jasan i pregledan poredak stvari-elemenata u okviru celine kompozicije. Na tom neizvesnom putu po belini prostora, u određenim intervalima, linearno horizontalnim i vertikalnim prepletima crvenih, plavih, žutih i zelenih kolorističkih naboja naglašava se ritam i simbolika. Sofisticirana kontrola emocija i primat dat duhovnoj dimenziji, prednost je njenog apstraktnog likovnog izražavanja. Crtež, boja, prostor i svetlost su osnovni strukturni elementi čime Milica pruža osećaj srazmere i mira formirajući jedinstvenu i skladnu celinu. Njeni kolaži su svojevrsne slagalice, mesto doživljaja, slobodnog emocionalnog istraživanja i uzbuđenja. Ona pruža i mogućnost interaktivnog performansa, ulaska u objekte i spontan kontakt publike sa njenim univerzumom. U nenametljivoj simbolici pronalazimo izgubljena uporišta i vlastitog slobodnog duha.

Likovna istraživanja Tatjane Armuš u okviru zadate teme nemaju tako intenzivan kolorit, kolaži su uglavnom monohromni i kreću se u oblasti unutrašnjih procesa, njenih ritmova, zamaha i kretanja. Kada se posmatraju, već po sebi crne rupe vrlo su izdeferencirane u oblikovnom, ekspresivnom, pikturalnom i fakturalnom smislu, a asocijacijski su različitog karaktera. Dodacima, aplikacijama, autorka ostvaruje duhovita rešenja, koja izazivaju vedro, veselo, lascivno, vickasto raspoloženje. Na kolažima je dominantna ljudska figura ili njena silueta, zamišljena ili u pokretu iznad ili pored crne rupe koja je ambis, zid, oslonac, možda i stabilnost.  U skladu sa osnovnom polaznom idejom i osmišljeno razrađenom celinom, autorka dalje različitim intervencijama dopunjava, menja, dograđuje, varira polazne predloške, stvarajući od njih seriju specifičnih umetničkih objekata. Ona kao da polemiše sa sobom i realnošću koja, nije ni malo svetla jer je lišena bitne komponente: duhovnosti i kreativnosti. Umetnost je Tatjani instikt i rezultat temperamenta koji je upućuje na doživljaje iz okruženja.

Oblikovanje zamisli koja ne miruje, nepostojanost u koncepciji i brza smena sukcesivnih razmišljanja posledica su emotivnih i racionalnih previranja uznemirenih intelektualki koje „često napuštaju jednu ideju ne da bi je negirale već da bi dale zamajac drugoj“.Konačno, crne rupe, koje autorke sublimiraju nisu propast, gubitak, pad već pronalaženje, kolažnim sredstvima, rešenja za spas slobodnog duha umetnica a možda i ljudske egzistencije.

Radmila Vlatković,
istoričarka umetnosti, muzejska savetnica