Aleksandar Rakezić u projektu pod nazivom Second chance, problematizuje i kritikuje prakse kozmetičke industrije i masovnih medija koji decenijama unazad promovišu idealističku viziju ljudskog tela i načina života.

Lepota i njeni standardi imali su kroz istoriju razne forme i drugačije poimanje, a propadljivost ljudskog tela i smrt kao koncept često je obrađivana tema u svim sferama umetnosti. Serija objekata predstavlja mimetičku reprodukciju tiraža kutija farbi za kosu pod imenom Popart. Svaka od kutija manuelno je oslikana kako bi oponirala brzoj i mehaničkoj proizvodnji.

Umetnik se koristi tradicionalnim slikarskim pristupom kako bi se motiv koji je lišen svake umetničke vrednosti (farba za kosu) reinterpretirao kao objekat sa aurom. Publika je pozvana da detaljno analizira svaki segment izloženih objekata, da oko njih obilazi i obraća pažnju na tehničku izradu motiva. Rakezić kreira hibridnu atmosferu u kojoj vlada paradoks. Objekti kojima u svakodnevnim aktivnostima ne pridodajemo značaj već služe samo kao puka ambalaža na koju se reprodukuje sadržaj primamljiv ljudskom oku i marketinški prilagođen da privuče pažnju, sada postoje fokalna tačka, a umetnik nas "tera" da analiziramo i suočimo se sa stvarnošću sopstvenog okruženja. Lepa lica sa reklama i proizvoda su oličenje kapitalističkog sistema i industrija koje za cilj imaju isključivo uvećavanje kapitala što ostvaraju kroz manipulisanje ljudskim strahom od starenja i smrti i promovisanja nezdravih obrazaca poput očuvanje večne mladosti i lepote.

Oslikani objekati biće izloženi u okviru prostorne instalacije, a pozicioniranost objekata u odnosu na njihovo novo značenje u kontekstu ovakvog izložbenog formata stvara nelagodnu atmosferu u kojoj farbe za kosu postaju lica, ličnosti i tela.

Pored objekata u prostoru se nalaze i crteži žena sa mnogobrojnih reklama različitih proizvoda. Dobro poznati prizori sa kojima se susrećemo na televiziji, blibordima i društvenim mrežama sada su pred nama izvedeni u vidu crteža monumentalnih dimenzija. Referenca na slike koje su svuda oko nas i konstantno se umnožavaju prenagomilavajući našu ograničenu emotivnu i arhivsku memoriju takođe je prisutna u Rakezićevoj obradi ovih dela. Međutim, umetnik ove rapidno cirkulišuće, efemerne i zamenljive motive na koje su naša podsvest i oko već toliko naviknuti (nasmejana lica, konvencionalno privlačna tela, moderna odeća…) tretira kao dela klasične umetnosti. Daje im važnost i večnost kroz prikazivanje izabranih kadrova iz reklama na grandiozan način, stavljajući ih na pijedestal i stvarajući tako još jednu dijametralnost koja donekle emituje i bizarnu i humorističnu notu.

Kozmetička industrija i hiperprodukcija proizvoda koji su namenjeni prikrivanju simptoma starenja poput seruma, krema, farbi za kosu i hirurških intervencija pretežno za ciljnu grupu imaju žene. Međutim, Rakezić u ovom ciklusu propituje patrijahalne strukture društva koje ženama postavljaju nedostižne ciljeve, pa prikazujući njihova tela i lica u ovom kontekstu još više naglašava besmisao ovakvog narativa.