U njegovom slikarstvu oduvek je bilo dominantno figuracijsko slikarstvo, ali u jednom rasponu krećući se od ekspresionističkih do realističnih koncepata. Realistična figuracija, koja je već dosta dugo zastupljena u njegovom radu, pružila mu je najviše mogućnosti da istražuje složene aspekte ljudskog iskustva i društva, dok istovremeno izaziva publiku da preispita vlastitu percepciju stvarnosti. On ne kopira fotografiju ili video snimak, scene na njegovim slikama nisu puko podražavanje stvarnosti, već predstavljaju jednu individualnu perspektivu. On daje svoje viđenje sveta tako što u scene ubacuje predmete i predele koji ne pripadaju originalnom snimku, menja, produbljuje perspektivu. Tako stvara nerealne prostore i od svakodnevice stvara sliku koja se bavi univerzalnim ljudskim problemima.

Radnja na Jokićevim slikama dešava se uglavnom noću, u ambijentima koji igrom svetlosti i senki stvaraju jednu mističnu atmosferu koja lebdi između romantike i melanholije. Figure i vozila u pokretu, sjajna svetla, svetleće reklame stvaraju jedan pokret unutar slike koji oslikava unutarnji nemir. To su usamljene individue unutar noćnih scena i osećamo njihovu ličnu teskobu usred urbanog okruženja. Prikazujući ove jednostvane trenutke iz života u jednom estetskom skladu svedenog kolorita Jokić ističe lepotu u banalnim, često neprimetnim stvarima.

Međutim, njegove slike pored estetskih nose i etičke poruke. Savršena ženska tela kao proizvodi popularne kulture u ambijentu novih dostignuća u različitim profitabilnim industrijama predstavljaju simbole savremenog društva, čime se naročito ističe moć medija. Dvojako značenje posebno ističu reči koje se pojavljuju na njegovim slikama u vidu svetlećih reklama i natpisa na odeći. Reči su nazivi i slogani poznatih brendova ili stihovi iz pesama, i one otkrivaju značenje same slike, ali se odnose i na industrijalizaciju i potrošačko društvo. Koristeći tako strategiju pop-arta, u svoje slike sažima umetnost i vizuelne klišee svakodnevnog okruženja. Ponekad se predmeti na njegovim slikama umnožavaju ističući tako komercijalizaciju i masovnu proizvodnju koja nije zaobišla ni umetnost. Autor tim postupkom postavlja pitanja o originalnosti i autentičnosti umetnosti u svetu preplavljenom masovnom proizvodnjom.

Ovaj pristup izaziva gledaoce da preispitaju vrednosti koje sami pridaju različitim predmetima. Umnožavanje stoga, nije samo estetski izbor, već i filozofski komentar na društvo i njegov odnos prema potrošnji i umetnosti. Jokić ukazuje na težnju čoveka da pripisuje veliki značaj predmetima u okruženju, pri čemu fokus potrage bazira na spoljašnjim stvarima, ne shvatajući da je sreća, kao i svaka druga emocija, kratkoročna i da se ona nikako ne nalazi u predmetima. A kapitalizam baš na to navodi čoveka, insistirajući na obmani da se sreća kada nestane može i mora kupiti.

Zbog stavljanja akcenta na pogrešne stvari, dok se one važne gube iz vida, ovaj društveni kontekst potrošačkog društva koji nam nameće savremeni način života generiše samoću i usamljenost. Zato figure na njegovim slikama ne prikazuju zbivanja i događaje već svoja egzistencijalna stanja. Njih konstantno prožima osećanje stranosti. Ovde nije u pitanju situaciona stranost u kojoj bi se osoba koja je oseća nalazila u nekoj drugoj državi, drugom gradu, gde ne poznaje nikoga ili je u sredini gde niko ne zna njen jezik. U pitanju je jedno dublje osećanje egzistencijalne stranosti, gde se bez obzira na situacione okolnosti, akteri na njegovim slikama osećaju stranim.

Jokić ne zalazi u uzroke takvih osećanja, da li je to fizička udaljenost, emocionalna distanca ili nedostatak dubokih veza. Svaka osoba ima svoju jedinstvenu priču koja je često pretvara u utvaru dok prolazi kroz neki nepoznat ili kroz svoj rodni grad. On nas kroz svoja dela suočava sa tom emocijom usamljenosti i nudi nam priliku za introspekciju. U tim trenucima, posmatrajući slike kao sekvence iz filmova, pažljivi posmatrači mogu da otkriju više o sebi, o svojim interesovanjima i željama, sve u cilju povezivanja sa sobom, a zatim i ostvarivanja lakše i smislenije interakcije sa drugim ljudima. Zato je uloga umetnika u svakom društvu od suštinske važnosti, jer otkriva i prikazuje društvo samome sebi. U skladu sa tom ulogom umetnost Radovana Jokića ne predstavlja puko ogledalo stvarnosti iako možda tako deluje, to je umetnost koja prepoznaje i reflektuje stanje savremenog čoveka i u svojoj težnji da očuva humanost podstiče da svako od nas u svom mikrosvetu stvara i kreira bolji svet.