Petnaest godina kontinuiranog prisustva na domaćoj likovnoj sceni i evidentne leksičke, tematske i programske analogije i dihotomije u umetničkom radu razlozi su priređivanja male retrospektivne izložbe slika, crteža i objekata Anđele Mujčić. Periodična umetnička samoevaluacija i neposredno ogledanje komunikativnosti različitih stvaralačkih strategija i postupaka dragocena su prilika u profesionalnom životu stvaraoca, koju priređivanje jedne izložbe ovog tipa omogućavaju.

Iako je mišljenje dela i medija naglašeno već u samim počecima umetničkog rada Anđele Mujčić, čini se da bi bilo neosetljivo bliže mu pristupati bez oslanjanja na pojam igre. Naime, u odnosu naizmenične katalizacije, smene i dopune stoji umetnička spontanost autorke, smisao i dizajn njenog govora. Time što primećuje, analizira i manipuliše odabranim delom stvarnosti ona nikako ne čini otklon, niti se izuzima. Ona je udubljena ili introspektivna, dok su njena dela lična, a istovremeno i društveno angažovana. Na toj dvosmernoj liniji od sopstva i sentimenta do subkulturalnog i opšteg značaja, Anđela Mujčić je radila na pet ciklusa radova, čiji izbor čini aktuelnu izložbu „Sagledavanje“. To su: „Večita igra“ (2008- 2016), „Happy place“ (2016), „Ženska posla“ (2017-2024), „San smešnog čoveka“ (2021-2022) i „Majka“(2024).

„Večita igra“ je prvi i najobimniji ciklus dela Anđele Mujčić, a ujedno i ciklus kojim skreće pažnju na sebe i zadobija simpatije stučne i umetničke javnosti. To su slike, kolaži i njihove kombinacije na lesonitu, koji za polazište imaju stare privatne fotografije. Smatramo da pripadaju proširenom polju slike jer se, odstupajući od klasičnog pravougaonog formata, pojme kao objekti. Naime, autorka izuzima ambijent i prisvaja pretežno figure dece.

Iako se isprva čini, a toga doista i ima, da ovi radovi fotogafiji, kao „nostalgičnom mediju“ 1 , duguju upravo ovo osećanje, ipak ubrzo postaje jasno da oni sobom nose i kompleksnije narative o vremenu i mestu, odnosno o čoveku koje ova dva određuju. Sa lakoće igre, umetnica našu pažnju privodi promišljanjima o društvenom i emotivnom statusu prikazane dece i ljudi.

Interesovanje i smisao za intrigantne situacije, suptilni, nepretenciozni komentari i humor autorke definišu ovaj ciklus. Ovi kvaliteti će biti naglašeni i različitim ekstenzijama izlaganja, koje su se kretali od klasinog do gotovo ambijentalnog principa.

Novim ciklusom u 2016. godini, Anđela Mujčić čini krupne promene, a one se, između ostalog, odnose i na formalni i na plan ekspozicije. Naime, ne možemo konstatovati da je reč o povratku na klasični kolaž i format, jer je linija umetničkog razvoja Anđele Mujčić tekla 1 Videti: Rolan Bart, Svetla komora. Nota o fotografiji, Rad, Beograd, 1993. nešto drugačijim tokom. Svakako je primetno da prepoznatljivu manipulaciju novinskim papirom sada vodi drugačija sublimirana intencija, te da je ovaj pomeraj rapidan i konsultovan drugačijim zahtevima ličnog trenutka.

Serija kolaža “Happy place” nastala je za vreme dvomesečnog rezidencijalnog programa u Cité Internationale des Arts u Parizu. Dvadeset i dve varijacije istovetnog grafičkog prikaza ženskog reproduktivnog sistema sredstvo su posrednog govora o univerzalnom ženskom principu, odnosno permanentnom društvenom pritisku za produženjem vrste. Dakle, sasvim neočekivano, veselim koloritom i izazivajući prvobitno osećaj bezbrižne lakoće, Anđela Mujčić se ovim ciklusom kreće od ispovesne ranjivosti do društvenog aktivizma. Ona ovom serijom radova naznačuje novu semantičku vrednost i budući motiv njenog stvaranja.

Za seriju objekata i zidnih instalacija, pod nazivom „Ženska posla“, umetnica koristi autentične, stare, skoro zaboravljene drvene predmete, koji su vezani za tradiciju i imaju duboke korene u našoj kulturi. Njihova namena bila je vezana za domaćinstvo i tzv. ženske poslove u kući (karlica za mešenje hleba, pasirka, vretena, brda, čunci, preslice, kašike...). Ona na ovim predmetima interveniše belom bojom, srmom i crvenim koncem, koje u domaćoj kulturi i folkloru imaju simboličku vrednost. Na posletku umetnica letrasetom upisuje emotivna stanja ili stereotipne reči, koje imaju diskretnu analogiju sa samim predmetima, a direktno se ili indirektno dotiču nje same.

Ovi objekti naglašene elegancije i njihove precizno osmišljene konstelacije osvetljavaju stvaralačku ličnost Anđele Mujčić na do tada sasvim nov i drugačiji način. Iz mirne procesualnosti ženskog ručnog rada ona izdvaja tenzične trenutke i prouzrokuje katarzu. Šapuće, odušuje i jedva vidljivim urednim tekstom glasno izriče, ona staje u red svih svojih prethodnica, priznaje i podseća se.

Rad koji unekoliko odstupa od modusa ovog ciklusa nosi naziv „Telo vreteno“. Njime je duhovito ilustrovana apsurdnost ženske pozicije, koju s jedne strane definišu tradiciona društvena očekivanja i obaveza, a sa druge pritisak aktuelnog imperativa večne mladosti i lepote.

Držeći da živost stvaralačke amplitude Anđele Mujčić proizilazi iz frekfentne samonadgradnje i lične introspektivnosti, istoričarka umetnosti Biljana Jotić primećuje da umetnica „vizuelno izražava novu sebe“ 2 . Ovo se odnosi na ciklus slikanih objekata „San smešnog čoveka“, koji je doista iniciran izrekom „Ime je predznak“ (Nomen est omen).

Istražujući sopstveni antroponim, Anđela prvi put u svom stvaralaštvu zalazi u sfere religiozne duhovnosti. Ipak, šarmantno će se opredeliti da seriju autoportreta-anđela izvede u formi serafima, koji su u hrišćanskoj hijerarhiji bića najbliža Bogu 3 i imaju najviša 2 Biljana Jotić, Vreme života (Umeće življenja), Narodni muzej Vranje, 2021. „zaduženja“. Umetnica primenjuje oprobani princip islikavanja nekonveksnih oblika i tvrdu podlogu, ali postupkom oponaša ikonopisačke kanone. Uzevši u obzir kontekst istoimene pripovetke Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, zaista postaje jasno sa kolikom dozom autoironije umetnica prilazi temi lične rezolucije.

Pod nazivom „Majka“, najnoviji ciklus dela Anđele Mujčić je ovom izložbom prvi put pred očima javnosti. On nosi umetničko iskustvo čitavog opusa autorke i sasvim novi izražajni ton. Mujčić ostaje na tragu hrišćanske ikonografije, ali se opredeljuje isključivo za dva motiva: Blagovesti i Madona. Naslovima dela „Vesti“ i „Majka“, umetnica se distancira od usko religioznih promatranja i kreira univerzalnu ljudsku, a pre svega, žensku matricu.

Temama rođenja i materinstva sublimiran je deo narativa ciklusa „Happy place“, ali na bitno drugačiji način. Kao da novi umetnički trenutak osporava raniju intelektualnu argumentaciju, za račun kvalitativno veće emotivne budnosti. Ova vrsta budnosti prvi put u radu Anđele Mujčić i sa margina istiskuje njen prirodni smisao za satiru.

Radoznalo, kroz tzv. male teme i humor, Anđela Mujčić je svoj umetnički rad najpre vodila putanjom lagane nostalgije, a s osećenjem za ljupko i simpatično, zatim privela polju društvenih odnosa i latentnom aktivizmu, da bi svojim umetničkim sazrevanjem zašla u polje duhovnosti i samospoznaje. Komunikativnost je elmentarna odlika njenog dosadašnjeg rada jer su se motivsko-tematska kretanja konstantno graničila okvirima kolektivnog pamćenja. S toga, i u njenoj pojačanoj evolutivnoj kadenci ona ne postaje strana i daleka, niti zalazi u umetnički hermetizam.

Na planu tehnike i medija Anđela Mujčić svoj aktivni umetnički život započinje promišljeno i osvešćeno, da bi svaka naredna formalna promena koju uvodi potvrdila lično umetničko i analitičko iskustvo. Ipak, slika i kolaž na tvrdoj osnovi i u formi figure su dominantna sredsva oblikovanja u njenom opusu.

Umetnička vitalnost, koja se ogleda u sposobnosti kontinuirane transformacije autentičnog stvaralačkog glasa, navodi na mišljenje da Anđela Mujčić možda ovom izložbom zatvara krug jednog dela svog profesionalnog života, ali da, takođe, ona ničim ne nagoveštava sledeći. Stoga se jedino može zaključiti da ova sadržajna izložba navodi na pozitivnu neizvesnost po pitanju daljeg umetničkog razvoja umetnice, što se treba smatrati njenom individualnom autorskom prednosti.

Milan Ristić