Ako umetnost treba da odražava duhovnu i društvenu stvarnost svog vremena, nudeći odgovore na trenutne izazove i ostavljajući trag o društvenim prilikama budućim generacijama, umetnik Marko Crnobrnja upravo donosi takav umetnički pogled.

Skulptura, kao specifičan oblik izražavanja, često je u većoj meri od drugih umetničkih formi prilagođena potrebama vremena. Ali šta nam zaista ostaje od jednog perioda, osim sećanja na ličnosti i događaje koji su oblikovali svakodnevnicu? Na primer, spomenici u parkovima i trgovima postaju simboli tih trenutaka, oslikavajući društvene vrednosti i istorijske događaje.

Crnobrnjin rad karakterišu skulpture od drveta koje pričaju specifične priče - one asociraju na tradiciju određenih zanata, ali istovremeno zrače naivnošću i lakoćom koja podseća na dečju igru. Ako one govore o aktuelnim temama, autor kroz njih izražava unutrašnju dilemu umetnika: njegovu želju da stvara, dok se suočava sa ograničenjima savremenog društva. Kako skulptura može biti istinski autorska, a istovremeno postavljena u javni prostor u društvu koje od umetnika više traži da zna kako da stvori, a manje šta da stvori?

Autorska sloboda umetnika postavlja se u kontrast sa društvenim očekivanjima i komercijalnim interesima. U svetu u kojem umetnost u javnom prostoru često mora da bude „prihvatljiva“ i "tržišna", umetnici se nalaze na raskršću između autentičnog izraza i komercijalne prilagodljivosti. Pitanje je: da li umetnik još uvek ima potpunu slobodu da stvori delo koje nije samo tržišni proizvod, već autentičan odgovor na aktuelna društvena pitanja?

Kroz dela kao što su "Ekonomija", "Tatin sin" i "Vizionar", Crnobrnja ističe važnost da umetnik stvara dela koja nisu samo dekorativna, već imaju duboko značenje i smisao u prostoru u kojem su postavljena. Tako, skulptura "Ekonomija", trajno postavljena u holu Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, uspešno pokazuje autorovu sposobnost da sprovede svoju viziju. Ovaj rad ne samo da prikazuje autorovu umetničku kreativnost, već postavlja pitanje kako umetnost može reflektovati specifične društvene discipline, kao što su ekonomski izazovi i politički kontekst u kojem umetnost funkcioniše.

Međutim, ako umetnost odražava vreme u kojem nastaje, postavlja se pitanje da li ona postaje nešto poput "nekretnine"? Da li se dela vide kao investicija u koju neki investitor želi da uloži, a umetnik je samo posrednik koji omogućava ostvarivanje cilja – zarade? Ako umetnost postane investicija, onda se postavlja pitanje da li umetnici više stvaraju iz umetničkog izraza ili postaju samo posrednici između tržišta i kupaca. Da li se umetnost u ovom kontekstu svede na proizvod koji generiše profit, a umetnik postaje izvođač zadatog zadatka umesto istraživač ideja?

Pitanja koja Crnobrnja postavlja nisu samo aktuelna, već duboko relevantna. On smatra da je njegova uloga kao umetnika da odgovori na pitanja o tome kako i šta je predstavljeno u njegovim skulpturama, ali i da poduči buduće generacije, svesno prepoznajući važnost prošlih umetničkih dostignuća. Na kraju, prava svrha skulpture u javnom prostoru jeste: SEĆANJE - obeležavanje važnih trenutaka, ali i umetnikovog talenta i značaja u društvu. Skulptura u javnom prostoru ne služi samo kao ukras ili dekoracija; ona postaje trajni simbol kolektivnog sećanja na određene društvene i istorijske događaje. Ona čini da važni trenuci, ličnosti ili ideje ne budu zaboravljeni, dok istovremeno pruža budućim generacijama priliku da se povežu sa prošlim vremenima i pitanjima. Kroz umetnost, društvo čuva svoje identitete, a umetnici postaju svedoci i kreatori tog sećanja.

Ivana Vujasinović,
Istoričarka umetnosti