Savremena umetnost prirasta tekućim problemima koji opterećuju društvo. Njeni alati su posvuda a likovnost među njima, samo je podrazumevajuća stavka u dugačkom nizu nabrajanja. Kriza slike kao umetničkog medija nije interesantna onima koji su još davno proglasili njenu smrt. U međuvremenu, čini se da nije bilo bitnije pojave u istoriji umetnosti i kulture koja u svojoj ubedljivosti nije sadržala višeznačno moćnu - sliku. Paralelno sa tehnološkim napretkom i umetničkim inovacijama nadahnutim mogućnostima veštačke inteligencije, slika opstaje kao fenomen, pojam i ideja, podjednako potrebna slikarima i publici.

Slikarstvo predstavlja misao, duhovnu poruku u materijalnom obliku. Slika je stožerni simbol ljudske kulture i civilizacije. Prastari crteži u pećinama u drevno doba nastajali su pod svetlošću vatre. Njih vidimo kao početak likovnog stvaralaštva. Međutim, drukčija kulturološka likovnost, zasnovana na složenim tumačenjima arheoloških ostataka, govori nam kako su (pra)umetnici nakon jakih životinjskih kontura izvučenih ugarcima, razvili neverovatnu simbologiju u naročitom skladu sa prirodom (treba biti svestan da su ti praumetnici bili zapravo magijski predvodnici zajednice koji su opštili sa božanskim).

Kroz istoriju, stvarnost se, bez obzira na aktuelnost i tehnološki napredak, ponajbolje razumevala slikama. Pomoću slika se razvijala moć interpretacije, ponavljanja i učenja. U slikama su istovremeno stanovala sva tri oblika vremena: prošlost kao pripovest, sadašnjost kao čin gledanja i, posebno, iščekivana budućnost. Slikom se gradio mehanizam odbrane od daleko dominantnije prirode i snažio kolektivni duh. U savremenom času izgubljene i otete duhovnosti, postoje slikari koji svojim delom odguruju neodgovornu tehnološku svest prebrzih informacija i vešto krunišu svoje slikarske domašaje. Đorđe Kovačev odredio je putanju svog umetničkog angažmana, ne samo likovnog već i muzičkog, noseći u sebi i bogato iskustvo iscrtavanja predmeta zaostalih iz vinčanske civilizacije.

Da li je zbog tog iskustva njegovo slikarstvo usmereno ka arhetipskim značenjima?

Nije to od presudnog značaja za razumevanje slikarskih serija Đorđa Kovačeva. Suština ovog fenomena pripada doslednoj slikarskoj predanosti, strastvenom i razvijenom poimanju likovnih problema i iznalaženju novih ali i znatno redukovanijih slikarskih postupaka. Tragalački nerv, analitički pristup temi, simbolu, nemuštom slovu, runama i znakovima tajanstvenog porekla, doveli su ga do ostvarenja amblematičnih  kovitlaca, kolorističkih ritmova i strukturalnih meditacija. Radi se zapravo o višestruko uzdignutom i do tančina razrađenom dvojnom svetu likovnih i ideoloških operacija. S jedne strane, pred nama su reminiscencije na kleovsku „tananu“ viziju slike, iz slike u sliku, znatno različitu. Uvođenje slovnih elemenata, koji u ovom slučaju vrše funkciju punktirane vizibilnosti, podržani su obogaćenim, linearno rezbarenim strukturama. Apstraktne formacije snažne kompozicione šeme nalaze se u spretno odmerenim odnosima. Idući svesno do samih ivica  dekorativnosti, "prva ruka" slikarstva Đorđa Kovačeva inicira pitanje savremene slike oslanjajući se na iskustva čuvenih prethodnika, začetnika modernizma.

Slika kao svojstvo znaka - može biti kratka definicija pokušaja da se likovno mišljenje izmesti u polje imanentnog razumevanja primordijalnog nasleđa. Svesno uronjen u komplikovanu igru linije, boje i površine, autor se predaje pogonu intuitivnog stvaralaštva, u času kada nad racionalnim prevlast odnosi čulna strategija mitske zapitanosti. Dualna priroda sveta koji nas okružuje i obrazuje kroz vreme u stanju je da iznedri slikarske cikluse poput ovog, stilski nesvrstanog. Svako iskustvo je sloj za sebe i služi slikarskom pozvanju. Zna to Kovačev, kada niže svoje slikarske zapise. Ovaj umetnički kód nije jednostran i podložan manirističkim zamkama slatke uljuljkanosti. Njegove slike se otvaraju u dubokoj kontemplaciji, dok se, jedino pigmenti, odvojeni, prepiru sa urezanim grafitima, hijeroglifima unutarnjeg dijaloga. U ovom likovnom jeziku sve je jasno postavljeno. Reljef je sredstvo kojim se izdižu snaga teksture i moguća čitljivost urezanog poteza.

Sve zavisi od ugla svetlosti koji pada na površinu slike. Totemistička priroda slike, mozaička struktura i kao u mantri raspoređeni bojeni odeljci, upućuju posmatrača na magijski potencijal slike, na njenu izvornu ulogu.

"Druga ruka" slikarskog postupka Đorđa Kovačeva, naizgled napušta ovu nemuštu i apstraktnu koncepciju. Možda je to istina ali samo u performativnom, pojavnom smislu. Zapravo se, u drugom krugu njegovog slikarskog sveta odmotalo figurativno klupko u svojstvu povratka, regeneracije imaginarnog. Taj zaokret nije izneverio kolorističe rafale niti je zapostavio botati asortiman likovnih vrednosti. U njemu je sve zamotano u plašt alegorije i simbolike. U predelima intenzivno bojenih pasaža sadržani su starozavetni redovi prvorodnog greha i mitološka božanstva ribolikih obličja. Između nasleđa prvih civilizacija, u trajno uzdignutoj, životnoj harmoniji i kasnijih, usvojenih simbola koji su se selili iz religije u religiju, stvoren je osoben slikarski komentar, fusnota za vizuelno tumačenje tragova iščezlih sistema.

Repati simbol podzemnog sveta u stanju je da se stalno preobražava, a uspostavljen među Adamovim i Evinim sigurnim koracima, sa krunisanim glavama, ukazuje na sliku kao instalaciju. Dveri dvojnog sveta, podeljenog na muški i ženski sastavljene su pod nedremanim okom svevideće moći. Užareni zvuk komplementarnosti kao i oštar crtež nalik na nemačke ekspresioniste s početka XX veka, spojeni su u naličju, gde se susreću predanje i moralizatorska religijska učenja. Na horizontu Kraljevske umetnosti, u društvu sa bikovima, ribama i plamtećim Suncem, vibriraju tonovi iskonske energije. Oni nam sugerišu kako se zamišljeno i realno udvajaju i međusobno podupiru, u večitoj borbi dobra i zla. Uz pomoć slika Đorđa Kovačeva, ovu  mitsku borbu možemo "ubojno" osetiti i predati se svekolikim, slikanim podnebljima, gde vreme kao kategorija ne postoji. Na mestu gde san prelazi u stvarnost.

Dr Danilo Vuksanović

Đorđe Kovačev je veoma specifičan umetnik koji je svoje stvaralaštvo započeo pre više od pola veka i koji sve vreme kontinuirano radi. Ceo svoj umetnički vek, međutim, proveo je dalje od umetničkih centara. Odajem mu zbog toga veliko priznanje, jer je sve to vreme u Čurugu, a jedno vreme i u Kneževcu, uspevao da održava "kondiciju" i da iznedri slike koje su dostojne aktuelnog trenutka u kojem je to slikarstvo nastalo. Za tako nešto potrebna je velika intelektualna snaga i ogromna predanost.

Sava Stepanov