U svetu nauke danas obitava teorija o postojanju više dimenzija od onih četiri koje mi svakodnevno poznajemo. Tačnije tvrdi se da postoji neuporedivo više dimenzija od onih kojima većina ljudi svakodnevno manipuliše. Pored dužine, širine, visine, vremena, ne usuđujem se da bilo koju drugu dimenziju ni privremeno imenujem. Dakle i sam spadam u one kojima su pomenute četiri dimenzije svakodnevno na repertoaru.

I da ne zalazimo dublje u svet nauke, već da izrečeno uzmemo za polazište u promišljanju vizuelnog dela čiji je objedinjujući naziv Koridori. Šta je danas? Šta je sutra? Šta će se desiti juče, a šta se desilo u dolazećem? Gde se nalazimo? Unutra ili napolju, ili i unutra i napolju? Jesmo li Mi Jedan ili nas ima više istovremeno u Jednom? Ovih nekoliko pitanja u nizu, na prvi pogled kontradiktornih, čine se ipak malim procepom koji nam omogućava da odškrinemo prolaz u svet višedimenzionalnog. Ono što je postavljeno pred nas su jednostavne linije različitih veličina – crne, plave i crvene upletene sa predstavom psa u slobodnom letu drugačijih položaja.

Da li nam je dovoljno to što vidimo da pokrenemo proces promišljanja o sopstvenom postojanju i trajanju na načine koji nisu imenovani? Ako je nešto neimenovano, da li postoji i kako ga kao takvog uključiti i poimati u trenutku fizičkog projektovanja sebe prema datoj sceni? Čini se da je svako tumačenje sa strane nepotpuno ukoliko nemamo lični doživljaj, neiskazan rečima ali duboko doživljen.

Spoznati nešto je mnogo više od razumeti isto. Ono što razumemo moguće je rečima opisati ili slikom precizno definisati. Ono što spoznamo je momentalno shvatanje neiskazivog u deliću dimenzija koje se susreću ili preklapaju u neočekivanom ishodu. Iako se predstava psa nameće kao prepoznatljivi oblik života u suprotnosti sa linijama koje „životom“ ne smatramo, mora se reći da je život kao takav i dalje beskrajna tajna čije deliće delića otkrivamo na svim tačkama pojavnog ili nesagledivog osnovnim čulnim aparatom.

Možda su samo misli, bilo da su proizvod racionalnog ili iracionalnog procesa, jedini instrument kojim raspolažemo da dokučimo višedimenzionalnost i povežemo se s njim bez mogućnosti da doživljeno – ostvareno prikažemo ili objasnimo u punoj meri. Šta znače crne, crvene, plave linije u kontekstu psa u slobodnom letu? Dati bilo kakav komentar na ovo pitanje, ostaje u sferi ličnog u punoj meri i nije moguće sopstveno iskustvo darovati ili podeliti ga s drugim. Koliko god bilo hermetično na prvi pogled, delo u kojem smo se našli, svojom voljom ili odlukom Višnjeg, u njemu i iz njega prostiru se dimenzije koje kao takve prihvatamo ili ih naprosto nismo svesni, što ne znači da one trajno ne deluju.

Zoran Todović