Birajući za jedno od svojih prvih samostalnih predstavljanja u karijeri baš sakralni objekat, Bali-begovu džamiju u Niškoj tvrđavi, Andrea Moračanin plasira svoju umetničku ideju na efektan i promišljen način, u svetlu konceptualnog jedinstva izložbenog prostora i sadržaja dela.

Čitav put nastanka litografskih listova od kojih je izložba sačinjena, do izbora galerije i postavke u njoj, osvešćen je u diskursu duhovnog. U razradi tema temporalnosti, večnosti, odnosno smrti, koje Moračaninova obrađuje, prvi korak se odigrava u litografskoj radionici. Atmosfera unutar nje duguje svoju specifičnost tome što ovaj javni, zajednički radni prostor, ustrojen mnogobrojnim pravilima i disciplinom, otežava osamu ponekad neophodnu za rad. Uprkos tome, intimnost čoveka i kamena je važan momenat u ovom istraživanju i ona je ostvarena u, čini se, nepoljuljanoj koncentraciji.

Upravo taj kontemplativni postupak postaje dijalog duha i materije koji rezultuje grafičkom slikom. Autorkin crtački princip je obrnut od uobičajenog – ona u monolitnim crnim površinama otvara svetline, okvire prostora. Ozbiljna, pravolinijska mreža linija predstavlja rekonstrukciju sećanja na kuću za koju je vezuje detinjstvo, odrastanje i suočavanje sa gubitkom. U tom odmerenom mapiranju ambijenta nema mnogo senzornog iskustva, ono je više proces traganja, kao u molitvi. Telo grafike je svečano, a njena ikonografija praznine i odsustva ponavlja zidove, uglove i vrata, sugerišući psihičke tranzicije i razmišljanje o smislu.

Ovom serijom grafika je načeta kategorija apstraktnog, koja odlikuje ostatak autorkinog dosadašnjeg opusa. Ona do takvog izraza dolazi intuitivno, ali je logika tog istraživačkog puta zapravo često prepoznata u istoriji i teoriji umetnosti. Tumačenja apstraktne umetnosti kao vrste umiranja odnose se na oduzimanje fizičke esencije i na izlazak iz konkretnog. Na ovim listovima ćemo primetiti odsustvo pokreta i svetla i ravne površine bez dinamike, u značenju mira i jedne tihe, neizbežne sile, izražene kroz arhitektonsku prazninu. Mada univerzalna istina, tema smrti neretko biva izbegavana.

U vremenu opšte okrenutosti ka idealističnim prikazima života i sopstva, zahteva svojevrsnu hrabrost uhvatiti se u koštac sa iskrenom autorefleksijom. U tom smislu, izložba Andree Moračanin u Salonu 77 nudi, ne lament nad prazninom u sobi, već zonu introspekcije, transformacije i rasta u jednom liminalnom prostoru – središtu.

Mina Rakidžić Dostanić