Kongresni centar "Master“ Novosadskog sajma, 13 - 18. mart 2008. Savremena galerija, Zrenjanin. 22. mart - 10. april 2008.
Izložbu Od Pikasa do Marine Abramović čini skup pedesetak dela tridesetorice svetski afirmisanih autora „pronađenih“ u muzejskim, galerijskim i privatnim zbirkama u Vojvodini. Ideja o ovoj postavci nametnula se njenim autorima zahvaljujući iskustvu opstvarenom prošlogodišnjom realizacijom izložbe Pikaso-Miro-Dali. Ta izložba, formirana od crteža, gvaševa i grafika trojice španskih i svetskih umetnika iz privatnih kolekcija u Vojvodini, sasvim neočekivano, pokazala je da u našem neposrednom okruženju postoje značajni i "upotrebljivi“ kolekcionarski kapaciteti, čitavo kolekcionarsko bogatstvo.

Viktor Vazareli	Marina Abramović
Rene Magrit	Alberto Đakometi
Julije Knifer	Kristo i Žan Klod
Robert Mepletorp	Oleg Kulik
Miroslav Klivar	Amedeo Modiljani
Gudmundur Gudmundson Ero	Kit Hering
Edvard Lusi Smit	Jezus Rafael Soto
Jozef Alberts

Naslovom izložbe Od Pikasa do Marine Abramović apostrofirana su imena Pikasa - koji je početkom dvadesetog veka pokretanjem kubizma načinio jednu od najznačajnijih promena shvatanje slike i njenog smisla, te naše umetnice svetske afirmacije Marine Abramović kao eklatantnog predstavnika interdisciplinarnog shvatanja umetnosti koja se, krajem tog istog stoleća, bitno izmenjena, suštinski infiltrirala u svakodnevne životne manifestacije (život = umetnost)... Između imena Pikasa i Abramovićeve je impozantan spisak umetnika (Modiljani, Šagal, Bife, Đakometi, Miro, Dali, Magrit, Vorhol, Pistoleto, Albers, Vazareli, Knifer, Kristo, Kabakov, Erro, Hering, Bojs, Kavelini, Rajner, Klivar, Lusi-Smit, Mapletorp,Kulik, Peržovski). Dakako, dela ovih umetnika nisu koncepcijski uređena u ovoj izložbi. Postavku su, naravno, „diktirali“ kolekcionarski kapaciteti i obaveštenost autora izložbe sa sadržajima privatnih i muzejsko-galerijskih zbirki u Vojvodini te jedne privatne zbirke iz Beograda. U izvesnom smislu, na jedan krajnje uslovan način, po ovim eksponatima je moguće slutiti i preoznavati tokove razvoja moderne i savremene umetnosti, njenu funkcionalizaciju... Bar u onom smislu kako je, još sredinom sedamdesetih godina, o umetnosti proteklog veka lucidno i sažeto pisao ugledni Đilo Dorfles u predgovoru knjige „Umetnost danas“ Edvarda Lusi-Smita uglednog teoretičara (i umetnika zastupljenog na izložbi):

„Ako je prva polovina stoleća predstavljala najveću eksploziju kreativnih snaga na području vizuelnih umetnosti (koje, kao što smo videli, možemo grupisati u već istorijske pokrete: futurizam, kubizam, nadrealizam, konstruktivizam, ekspresionizam...) isti je slučaj i nakon Drugog svetskog rata. Pop-art, op-art, tašizam (ili apstraktni ekspresionizam), minimal-art i, konačno, body-art, narrative-art, konceptualizam, govore nam kako je ljudska kreativnost daleko od toga da bude ugušena - kako su to neki predviđali - iako se umetnost ponekad nalazi u opasnosti da uništi samu sebe zbog žudnje za novatorstvom, zbog bojazni da održi korak sa zahtevima tržišta žrtvujući često ono što bi trebalo biti njezinim autentičnim ciljevima, te zbog nasedanja laskanjima i skučenostima potrošačkog društva što je, možda, najznačajnija karakteristika našeg vremena.

Ali umetnost je – kako god je želeli definisati i opisati – uvek imala i još ima ima zadatak da odražava situacije koje proizilaze iz društva. Neizbežno je, dakle, da i savremena umetnost izražava i odražava složenu i kontrastnu sociološku, političko-ekonomsku, etičku i idejnu situaciju društva u kojem se očituje.“ Izvod iz Dorflesovog teksta, dakako, nije slučajan. Jer, ovom izložbom su obuhvaćena dela najznačajnih predstavnika nekih od pomenutih umetničkih pokreta – kubizma (Pikaso), nadrealizma (Miro, Dali, Magrit), ekspresionizma (Šagal, Bife), pop-arta (Vorhol), op-arta (Vazareli, Soto), minimal arta (Albers, Knifer), body-arta (Rainer), konceptualizma (Bojs, Abramović, Kavelini, Klivar...) te u pominjane stilske i koncepcijske kategorije neuvrštenih Đakometija, Kristoa & Žan Klod, Kabakova, Pistoleta, Eroa, Heringa, Mapletorpa, Lusi-Smita, Klivara, Kulika i Peržovskog...  U svakom slučaju, spisak umetničkih imena započet Pikasom je impozantan. Ispostavilo se da su na dispoziciji bila dela umetnika moderne umetnosti, one umetnosti koja je tokom proteklog dvadesetog veka stvarala hipoteze i forme kojima je omogućavano novo iskustvo ali i bitno prisustvo umetnika u realnosti; onih umetnika koji su, kako to tvrdi Argan, „ostvarili i očuvali izvesne vrednosti, i uporedo s njima, etičko opravdanje i autentičnost sopstvenog delovanja“...

Izložba Od Pikasa do Marine Abramović, je i na jedan sasvim drugi način indikativna. U tegobnom tranzicijom obeleženoj prvoj deceniji dvadesetprvog stoleća, ona ukazuje i na činjenicu da ni epohalne, čak egzistencijalne krize, ne poništavaju želju za duhovnim vrednotama. Postojanje ovih dela u našem neposrednom okruženju, u nevelikim privatnim i odista skromnim muzejsko-galerijskim kolekcijama, svojevrsni je dokaz večne čovekove potrebe za vrhunskim dometima ljudske kreativnosti.

Istovremeno, postavka je sociološki simptomatična jer ukazuje na činjenicu da dela značajnih svetskih umetnika poseduju uglavnom „mali“ kolekcionari, pojedinci entuzijasti i zaljubljenici... Privatni kolekcionari sa kojima je sarađivano na organizaciji ove izložbe, uglavnom su strukom vezani za umetnost – bilo da se radi o umetnicima, istoričarima umetnosti ili galeristima, o ljudima koji do dela u svojim kolekcijama nisu dolazili zahvaljujući vlastitom kapitalu nego zahvaljujući pukoj okolnosti da su u neposrednom kontaktu sa brojnim akterima ukupnog sistema umetnosti... Tek su retki kolekcionari u nas koji nastoje i uspevaju da svoju svest o estetskim i etičkim dometima značajnih stvaralaca zadovolje direktnom kupovinom. Takođe, značajna je napomena da su u ovoj izložbi znatno brojniji eksponati iz privatnog vlasništva od onih pozajmljenih iz muzejskih inventara. Zapravo, ovom se izložbom ukazuje na zapuštenost institucionalnih zbirki, na siromaštvo i nemoć naših muzeja da se „opskrbe“ relevantnim umetničkim dokazima o duhovnom stanju našeg društva u okviru civilizacije čiji smo faktički deo... Zbog toga ovu izložbu je moguće shvatiti i kao svojevrsno konstatovanje i kritiku stanja, kao malu sociološku indikaciju, kao manifestaciju koja na jedan specifičan način – kako je govorio već pominjani i citirani Dorfles - odražava složenu i kontrastnu sociološku, političko-ekonomsku, etičku i idejnu situaciju društva u kojem se očituje...

Sava Stepanov