U ovim skulpturama organski oblici poprimaju mehaničke crte, dok objekti koji sugerišu tehničku namenu dobijaju svojstva nalik živim tkivima, kao da su evoluirali ili mutirali pod uticajem nepoznatih sila. Ponekad deluju kao relikvije iz budućnosti ili drevni artefakti koji su preživeli tehnološki kolaps. Često nose tragove rituala ali bez jasnog smisla – ostaci zaboravljene vere u dobu mašina.

Kroz ovu hibridnost sugeriše se stanje rascepa ali i novih sinteza, otvaraju se prostori za razmišljanje o trajnosti i prolaznosti, o čoveku kao prirodnom ili biću tehnologije. Kroz kombinaciju bazičnih drevnih materijala: gline, drveta, perja, krzna, metala i kroz oblike u kojima se prepliću biološki procesi i mehaničke strukture, stvaraju se vizuelne metafore za dualnost koja definiše savremeno ljudsko iskustvo. Da li je naša savremenost samo novi oblik arhaičnog? Da li smo još uvek bića vođena iskonskim instiktima ili smo civilizacijskim procesima transformisani u nešto drugo?

Podsmevamo se iluziji napretka, istovremeno priznajući neminovnost promene. Trenutak tranzicije kada uobičajene stege misli i samorazumljivosti popuštaju i otvaraju put nečem novom. Udahnuti duboko i napustiti očekivanja da se odredi, zna i definiše, utonuti u prostor između, izvan uobičajene percepcije, tamo gde je sve onako kako jeste ali ništa nije onako kako izgleda, gde se boja, oblik i energija spajaju u jedno.

Lana Tikveša