Potencijalno bez ograničenja u svojim ishodištima, oštro suprotstavljen egzaktnosti prirodnih, fizičkih procesa na kojima, paradoksalno, mora da počiva, opažajni proces postavlja posmatrača pred najteže pitanje svake zamislive semiotike uopšte: kada, pod kojim uslovima, u kom kontekstu, forma neke supstancije poput „učeno bojene površi“ zahteva da bude primarno opažena kao realnost, odn. forma te supstancije same, a kada kao plan izraza nekog značenja (modaliteti opažanja α i β u Ekovoj semiotici)? U dilemama karakterističnim za rani period savremene apstrakcije ovo pitanje mora da je razdiralo sve koji su se našli na putu od savlađivanja veštine apstrahovanja prirodne forme ka čistoj geometrijskoj apstrakciji i konačnom ishodištu u Maljevičevoj ne-objektivnosti. Ne čudi onda što značaj ovog problema sugeriše, sasvim prirodno, njegovo ispitivanje u domenu simbola preopterećenih kulturno-istorijskim značenjem, kao što je krst: samo takve forme, kada postanu simboli, mogu da podrže bespreglednu referencijalnu i značenjsku širinu koju im njihov istorijski kontekst nameće. Igra boje i trougla, kruga i kvadrata, s jedne strane, možda obezbeđuje širinu neophodnu za estetičko i epistemičko ispitivanje reda i ravnoteže, dok s druge strane svaka apstrakcija krsta u okvirima naše civilizacije nameće prethodnu duboku dekonstrukciju i rekonstrukciju tog univerzalnog simbola. „Crni krst“ iz 1927 jeste eho „Crnog kvadrata“ iz 1915, i verujem da je redosled važan, da je veliki majstor znao da se prvo mora osloboditi značenja lakše forme kvadrata pre nego što će pokušati da oslobodi težu, opterećeniju formu krsta.

Polazište slikarstva Mione Marte Marković u ciklusu „Krst kao savremeni simbol“ nalazimo u samom središtu ove univerzalne problematike. Iako njenoj apstrakciji prethodi elaborirana istorija, njeno stvaralaštvo je eruptivno i neplanirano u ovoj savremenoj egzegezi krsta. Odlikuje ga savršena intuicija i kontrola kolorita, a kao potpis na povelji poštovanja prethodnim istraživanjima Markovićeva ostavlja fascinantno otkriće sasvim nove strukturalne forme razlaganja krsta, ono danas toliko retko, novo otkriće u domenu detaljno proučene geometrijske apstrakcije u umetnosti. Krst Markovićeve, koji se nalazi u kontinuitetu sa prvobitnim otkrićem te strukturalne forme u njenom prethodnom ciklusu geometrijske apstrakcije „Refleksije ravni“, gde je rešenje ispitivano u ravni, elementarnije i manje opterećeno semantičkim, zato je prepoznatljiv i upečatljiv već na prvi pogled, noseći specifičan identitet, upravo poput krsta Maljeviča ili krsta Miodraga B. Protića. O tome da je umetnik svestan težine simbola čije granice ispituje svedoči i činjenica da je kolažiranje, često prisutno u „Refleksijama ravni“, jedva prisutno u novom ciklusu: poigravanje sa odlukama o tome da li predstavljeno zahteva interpretaciju ili ne se u „Krstu“ u potpunosti premešta na teren boje i forme. Tek dva manja formata kolažiranjem povezuju ovaj ciklus sa prethodnim. Taj prelaz u stvaralaštvu Markovićeve je spontan i moguć zahvaljujući upravo prelazu u kretanje prostorom krsta već prepunom istorije, simbolike i misticizma, iz kretanja jednostavnijim i lakšim prostorom interpretacija u ravni, gde je istraživanje zahtevalo dodatne semantičke elemente.

Dominantno vladanje bojom, ta markantna odlika stvaralaštva Markovićeve od samih njenih početaka, je sredstvo kojim se najdirektnije istražuje pitanje granica interpretacije u ovom savremenom razlaganju krsta. U istorijskoj perspektivi, kao da u njenom delu svedočimo prolasku kroz, ili povratku iz Maljevičevog ne-objektivnog krsta (ne-simbola na granici interpretacije) ka posmatraču čiju percepciju sada zapljuskuje razigran, savršeno balansiran kolorit, kompleksnosti kakvu samo zrelost i odlučnost u izrazu mogu da kontrolišu. Pitanje značenja ili prihvatanja forme prima facie je tako otvoreno na još složeniji način, zagonetka učinjena još dubljom: enigmatičnost zato u potpunosti prožima njen rad. Na širok raspon kompozicija, od onih u kojima se ogleda ceo spektar do „monohromatskih“ valera (fluorescentnih!) narandžaste, žute, ružičaste, zelene i drugih – autorkine do sada najčistije apstrakcije – mapiran je neverovatan emotivni raspon koji njeno delo emituje. Svako platno u ovom ciklusu tako jeste i njemu imanentno raskršće, pokazivač ka ostalim, svedočeći o otkriću pravog sistema, jednog samosvojnog jezika, nove gramatike u umetnosti geometrijske apstrakcije, snage i kompletnosti kakve retko srećemo pred ovako dubokim izazovima sa kojima se stvaralaštvo Markovićeve suočava. Njen odgovor, definitivan i zaokružen, tek posmatrača i kritiku uvodi u prostor enigmatičnog, raspirujući radoznalost da se kroz njegov doživljaj traže rešenja za lavirinte koje je ovim ciklusom podigla.

Dr Goran S. Milovanović