Razmišljao sam o postavci na dva nivoa idući različitim putevima (ciklusima), svesno odvajajući nove od starih serija slika, crteža i litografija. Novije su nastajale u zrelim godinama u okviru tematskih izložbi oslonjenih na istorijske događaje, ličnosti, simbologiju, mitološke parafraze i alegorije. Najnovije slike se odlikuju slobodnijim formama rasterećenim od uvek prisutne, "otežale" fakture peska i gita. Njih sam postavio na prizemlje, kao paradigmu mojih aktuelnih težnji.

U imaginarnom likovnom prostoru, od figure Laze Kostića i interpretacije bakroreza Bogomajke Zaharije Orfelina, do platna sa agronautima na slici pod nazivom "Između dva mora" u beskrajnom traganju za zlatnim runom nalazi se moj umetnički kredo. Optimalna snaga sadržana je u slikama zasnovanim na crtežima iz knjige Kapital a njihova inovativna razgibanost u hitrim linijama i naglašenim gestovima susreće se sa sizifovskim Stubovima Svetlosti sa kružnicom kao gornjim delom razdvojenog diptiha. Dole je stub i kapitel a gore sfera unutar koje se kovitlaju brojni energetski zanosi. Dionisov raspad posvećen slikaru Milanu Konjoviću donosi posmatraču ekspresionističko sunce, crvenu magmu i tačkasti koloristički vez pod plahtom koja asocira na ostatak antičke toge. Memento mori označen je u radu sa prikazom monaških, hilandarskih lobanja i Milutinovim pirgom kao osmatračnicom ka morskoj horizontali. Nepostojanost čovekove taštine i uzdignuti pogled kao obezbeđenje sigurnog pogleda.

Sve to su belezi koji govore o mojoj potrazi za slikom, njenom uvek novom verzijom, deformacijom ili jednostavno – prisustvom. Uvek slika – "Semper imago" jeste moj stvaralački moto koji stoji naspram posmatrača kao jednostavna parola i poručuje da svet bez slike ništa ne znači. Ili još prostije: bez slike nema života.

Na spratu šesnaestovekovne kule izložio sam moj likovni testament. Radove kojima sam ukoračio u svet umetničkog delovanja. U mom prazavičaju, u moračkoj Krnjoj Jeli, uz same obronke Sinjajvine crtao sam i slikao svakog leta od 1996. do 2000. godine. Prvih pet samostalnih izložbi, koje sam priredio u brojnim gradovima nikad nisam do sada, izložio u zemlji u kojoj su nastale. Iz ovih serija nadahnutih Crvenom gredom, krečnjačkom izvajanom stenom sa orlovskim pećinama, uz kameni zid porodične kuće Vuksanovića, na mestu nekadašnjeg savardaka, utabavao sam svoj rodoslov i likovnu inicijaju.

Lastve, kurdelji, ćopini i tavanjci postali su moji glavni pojmovi kojima sam objašnjavao likovnu problematiku, ponavljao i razmeštao vidljivi raspored i prirodi. Slikajući na ariji, u bistrom oku uvek sam u vidu imao opus našeg velikog slikara kamena Petra Lubardu. Od ciklusa "U kamenu opasanom" i litografskog portreta mojega đeda, koji je slep slušao kako ga neumorno crtam, do ciklusa crteža i slika pod nazivom "Obličja" u kojem su se kameno Točilo i Crvena greda predamnom odmotali. Krstoliki crteži pamte zloslutnu godinu 1999. i mogu se gledati sa sve četiri strane sveta. Na svima je vidljiva moja likovna borba između crteža i slike.

Dodatak ovim ciklusima su refleksije uobičajenih poprsja guslara, planinskog pejzaža i, na kraju, tu je i mala galerija crnogorskih junaka, patriotskih ikona koje nisam prestajao da prilažem bogatoj istoriji ovih prostora. Asocijativni pristup crnogorskom pejzažu sproveden je crtačkom razgradnjom u snažnom kontrastu robusne crne linije i bojenih senzacija. Crteži su više lirski odenuti, usnuli u dubini prirodnog zagrljaja, na međašu šume i kamena. Udruženi, sećaju me na mirni period stvaranja – od jutra do sumraka.

Radovi izloženi na prvom i drugom spratu, pod nazivom "Semper imago" zajedno, opisuju moju potrebu za slikom iz različitih vremena. Oni najbolje govore o tome koliko sam odmakao od obale stvaralačke avanture.