 Galerija SULUV-a, Novi Sad. Mart 2008.
Čini se da je Agošton Lorant vrlo rano sazreo da bi svodio sopstvene račune. Zato se ove njegove slike danas i doživljavaju kao svojevrsno filozofsko razmišljanje o smislu sopstvenog, pa, ako hoćete i sveukupnog ljudskog života. Lorant nije ni prvi ni poslednji umetnik koji započinje ovakav unutrašnji monolog. Ali moramo konstatovati da je problem koji Lorant postavlja, ipak čist, originalni – lorantovski problem.
   Neke, ne tako ni davne, čini mi se 2002. godine u Likovnoj koloniji "9+1" upoznala sam Loranta Agoštona. Već tada je zračio spontanošću i toplom iskrenošću čija je harizma širila oko sebe neverovatnu opuštenost i srdačnost. Sećam se njegovih slika sa linearno mrežastim konstrukcijama predmata i prostora koje su otkrivale izvesnu notu melanholičnosti u njegovom karakteru i sklonost meditacijama. Sećam se, koasnije, njegovih ekspresivno slikanih anđela u kaputima koji su me podsećali na samog Loranta: Kao izrasli iz blage tuge da ponovo zalepršaju nekim mirom tu oko nas. Danas kao da smo se sakupili da zajednički izvršimo sabiranja i oduzimanja svega proživljenog kao i onog što još očekujemo u svome životu. Čini mi se da je Agošton Lorant vrlo rano sazreo da bi svodio sopstvene račune. Zato se ove njegove slike danas i doživljavaju kao svojevrsno filozofsko razmišljanje o smislu sopstvenog, pa, ako hoćete i sveukupnog ljudskog života. Lorant nije ni prvi ni poslednji umetnik koji započinje ovakav unutrašnji monolog. Ali moramo konstatovati da je problem koji Lorant postavlja, ipak čist, originalni – lorantovski problem. Tema koja je do sad obrađivana u literaturi, u ovom trenutku pred nama izrasta iz čistog likovnog doživljaja: Vidimo koloritno pojednostavljen pejzaž... ili, bolje rečeno – prostor, čiju sliku je naše oko urezalo u naše sećanje. To je i ostatak proživljenog i nagoveštaj budućeg istovremeno, iako bled, dosta ograničen i pojednostavljen: "Šta ostaje od sveukupne raskoši proživljenog u nama nakon izvesnog vremena i nije li to nagoveštaj nečeg budućeg?" To bi mogla da bude tema jedne posebne studije, da kompozicija nije ispresecana ispražnjenim bledim i neodređenim ljudskim figurama, a tu i tamo su takođe bledi, razbacani, nekome i nekada vrlo važni, ali sada sasvim nejasni i nebitni, predmeti.
Šta je, dakle, naš zadatak, koja je naša uloga u svetu u kome se krećemo? Jer mi ga ispunjavamo, mi sopstvenom figurom zaklanjamo izvestan kosmički prostor. Nemoguće je da je on ispunjen prazninom. Problem je širi i upućuje na naša civilizacijska sećanja, koja su sasvim oskudna ili čak potpuno nestaju. Ali budimo prizemniji: Problem je i vrlo prozaično svakodnevno pitanje pojedinca: kako potvrditi, ovekovečiti sebe, može li se produžiti trenutak prolazne sadašnjice? U trenutku sličnog intelektualnog grča, Tolstoj je zabeležio: "Nije čovekovo da razmišlja o sopstvenom smislu postojanja.“ Na jednom mestu je rekao: "I jalov cvet ima svoj smisao." Lorantove neispunjene figure pritiskaju našu savest. One nam ostavljaju jedno pitanje bez odgovora: "Da li je sve što zaboravljamo toliko nebitno? - Jer tragovi su neizbrisivi i večiti." Završiću stihovima nepoznatog Zen pesnika: Stvari prošlosti su već nestale
One koje dolaze, predmeti su mašte
Put je samo ovaj trenutak
Ove reči
Pad latica šljivinog cveta
Pupoljak gardenije koji se otvara. Melinda Torok |
