Beli zid

Fire Story

Htela bih...

I'm pro SPAM

Time Stands Still

Between the Worlds

Pik nik

PotoP

Ritam 20

Slikarstvo filma

Spora ruka

 

N a c i o n a l n a    k l a s a
Piše: Igor Burić

Ako je umetnost negde probala da ode dalje od (pret)postavljenih granica, onda je to svakako u performansu, nekoj vrsti individualne akcije unutar sveta kojem granice nisu postavljene kanvasom, frejmom, ispisanim listovima hartije ili nešto deseto... Čovek solo, danas ređe kao nekad, sedamdesetih, u grupi, izađe i kaže nešto tako da to niko ne razume ili da, pak, svi dobro vide, čuju i shvate o čemu se radi. Ako im to ne radi u glavi, onda se izvođač već pobrinuo da se »bol« koncentriše u stomaku.

Internacionalni festival alternativnog i novog teatra (Infant) u Novom Sadu se već duži period stara da se na ovoj specifičnoj smotri oseti dah pobunjeničke umetnosti koja je procvetala šezdesetih, a očigledno zanavek se ustoličila sedamdesetih godina. Dolaskom Nele Antonović na mesto selektorke, već drugu godinu izvođačka, mada po mnogima još uvek likovna umetnost, performans zauzima čvrsto mesto u programskoj konstrukciji, iako još uvek nudi uglavnom aktuelnija ostvarenja nastala u okvirima Srbije. Infant tako zauzima mesto nacionalnog festivala performansa, iako (»samo«) u formi pratećeg dela programa.

Zanimljivo je ove godine na Infantu bilo videti što skoro vek od početka priče o performansu (hepeningu, bodi artu, fluksusu, akciji, intervenciji...), još uvek provejavaju forme iz istorije. Većina od njih nastaju direktnim uplitanjem u neki od manevara karatkterističnih za klasičan performans, dok je bilo i pojedinaca koji peformans i dalje neguju kao formu u kojoj je sve otvoreno. Mogućnost za eksperiment, upotrebu različitih izražajnih, »semantičkih i sintaksičkih« sredstava, raste u nedogled, baš kao što se sužava u perspektivi svakog pojedinog gledaoca. A njih, gledalaca, perfomansi Infanta i dalje ponekad imaju čak i više, nego glavni program. Šteta što svi nisu koncipirani da se izvode napolju, jer bi učinak tako bio još veći.

Futuristi

U tom (ne)svakidašnjem prožimanju istorije performansa na Infantu, pojavio se Maorijan Lagartija, apartna pojava po doslednoj i tačnoj karikizaciji odnosa u strukturi izvođač – posmatrač/ učesnik. Ove godine napravo je omaž Filipu Tomazu Marinetiju (tvorcu futurističkog manifesta), performans »Spora ruka drži pažnju«, koji kombinacijom tradicije i apstraktne biohemije razgrađuje ustaljenu formu komunikacije i svoj umetnički-javni natup pretvara u polje autorefleksivne sprdnje nasrpram zadatih tema. U slikama: performer se nakon filma strave i užasa pojavljuje i zadržavajući pojavnost, ali ne i ulogu, u pseudonaučnom maniru objašnjava zašto dolazi do nastanka pažnje, dok u podtekstu provejava: šta god ja pričao u performansu, vi ćete me saslušati. Tema je očigledno vaspostavljeni umetnik u ogledalu običnog čoveka.

U pravom futurističkom maniru – iskreno neobična pojava u neobičnom prostoru i vremenu – bio je performans »Pik nik« Hulije Karoline Gorosito i Nenada Miloševića. Kulturološki prilagođen, njihov futurizam se ogleda u predanim roditeljima s detetom koji spremni i opremljeni za predah jure i žure sve dok ne nađu zgodno mesto... Koreografija pokreta i njihova spontanost podseća na lakrdije s početka dvasesetog veka (Čarli Čaplin), samo što su implikacije mnogo veće 100 godina (samoće) kasnije.

Badi art (i dalje krvav)

Šetajući dalje kroz istoriju, Infant donosi dah avangarde, eksperimenta, ali iz završne faze razvoja performansa kao umetnosti jedinstvenog senzibiliteta. U performansima Marka Nektana i Gabrijela Savića na snazi su dejstva konceptualne umetnosti, apstraktne i hermetične, ritualne ekspresivnosti u naznačeno simboličkim »radnjama« elemenata. Crna, boja, sveća, sat, bič, svojevrsan su radikalan pesimizam, ali i posvećeno dejstvo intimnosti, naspram moćne mašine sceničnosti aktuelnih fenomena. Reč je o performansima »Between the Worlds« (Marko Nektan) i »Time Stands Still« (Gabrijel Savić Ra).

»Ritam 20« Kristijana Al Droubija i Borisa Kadina (ponovo) na scenu vraća nešto od velike zaostavštine. Pošto je ovo jedan od najuspešnijih performansa 14. Infanta, »velika zaostavština« je nešto prošlo, sadašnje i buduće: srpskohrvatski, hrvatskosrpski odnosi, kroz badi art prizmu jedne od (ne)osporivo najvećih – Marine Abramovič (rad »Ritmovi«).

Al Droubi je za izvođenje u Novom Sadu bio prinuđen da za partnera-»smrtnog neprijatelja« Hrvata pozove Andreja Mirčeva, čime je izvedba, istini za volju, izgubila na »neizvesnosti«. Uvežbani Al Droubi, koji se nakon intoniranja himne predstavio kao pravosnažni zastupnik srpskih interesa, zabadao je noževe između i, u prste Mirčeva, zavidnom brzinom i posvećenošću, dok je Mirčev pažljivije »sekao«... Sve je to po meri doprinelo potpuno izbezumljujućoj i katarzičnoij reakciji publike. Svaka sličnost s realnošću je namerna...

Da ne bude zabune, performans »Ritam 20« pravi je indijanski, ne kabojski, doprinos umetnika na demitologizaciji istorijskog trenutka. Kada Al Droubi kaže da je Marina mislila kako je sve to što rade patetično, a zatim pusti Tarantinov »DJ Super Sounds of the Seventies« i vrati se poslu s noževima, performans oživljava punu meru apsurda koji današnji svet može, ali ne mora da doživljava. Hrabro, pacifistički, u sridu.
 
"Rezignacija" performera

Takođe kao veoma uspešan performans 14. Infanta u Novom Sadu beleži se "I’m Pro: SPAM" Dušana Murića. Zahvaljujući plesnom i glumačkom obrazovanju/ iskustvu (autor je gostujući član ansambla Malog pozorišta "Duško Radović"), Murić peformans strukturira kao red "neobavezne" priče, red "neobaveznog" plesa. Dok je ples jedan oblik slobodnog, upotrebom nestabilnih rekvizita (sto i stolice) čak i ekstremnog pokreta, tekst u performansu je (kao) intimna priča rezigniranog anrahiste/ levičara, "zabrinutog" zbog sve veće količine informacija po glavi stanovnika ove planete koju izjeda turboreligijska i turbolibralna ideologija. Ovo "kao" u zagradi veoma je zanimljiv aspekt, jer pored neposrednosti i improvizacije, ne može se "prodreti u iskrenost" izvođača, što je svakako pozitivno intrigirajući osnov za saučesništvo i empatiju.

Performansi "Htela bih..." trupe DDT i "Fire Story" Ivane Koraksić su dva prilično jednostavno, ali efektno koncipirana performansa. "Htela bih..." predstavlja, i bez pretencioznih kritičkih uvida, ismejava medijsku manipulaciju imidžom žene danas (diktat silikona i ostale "šminke"), dok "Fire Story" Ivane Koraksić ima za temu iskonsku vezu s vatrom i muzikom (grejači), vodom (hlađenjem), i pri tom zadatak da nešto i ispriča ("stori"), što je u ovom konkretnom slučaju u bliskoj vezi sa ženskim, ali i umetničkim (performerskim) identitetom. Duhovito i neposredno.

U svojevrsnu dramsku strukturu prepunu simboličkog (pod)teksta, uobličen je performans "PoToP" Predraga Radovančevića, koji se (pre)svlačeći progovara o savremenim pitanjima religije, politike i umetnosti. Autor sve te aspekte povezuje upotrebom transformišuće, ali univerzalno važeće slike Vavilonske kule.

(Sno)vidizam

Unutar performerskog prostora za eksperiment odlično se snalazi Goran Ostojić Vid, koji u okviru likovne umetnosti nastoji da ustanovi jedan novi pravac - vidizam. U njegovom ostvarenju nazvanom "Slikarstvo filma" radi se o aktivnom pristupu slikarskom platnu ("živom slikarstvu"), aktivnoj interakciji medija muzike i filma - angažovanoj sintezi zvuka, boja, reči, pokreta i oblika, koji preplićući slojeve nude intenzivnirano emotivan pristup slici i slikarstvu kao takvom. Namera autora je da slikarstvu podari nešto više od statičnosti i nemosti, kako Ostojić karakteriše tradicionalni pristup i rezultate likovne umetnosti. Vanredno uspešan performans, a ostaje da se vidi koliko će sledbenika imati vidizam, taj novi, smeli i provokativni umetnički pravac.

Fuzija muzike i slikarskih elemenata prisutna je i u performansu "Beli zid - inspiracije Rodenom" trupe Rite Gobi (PerformanceSirkus, Mađarska). U dramaturškoj strukturi muzičkog oživljavanja skulptura (tri plesačice - "bela labuda"), performans jasno ukazuje i parafrazira rodonačelnika moderne skulpture Ogista Rodena, njegovu živu umetnost, baziranu na bitnoj razlici od preovlađujuće dekorativne prakse stvaralaca. Svi znaci (početni pokreti i akcije) ukazuju na rađanje, još bolje reći buđenje Lepote i njene nesigurne i krhke igra unutar grubog i marionetizovanog sistema prirode. Igračice i njihov pan obrazuju dinamične slike/ skulpture oštrih i ispresecanih pokreta, grupnih i solo "padova" u ekstatični zanos kojem takt daju tonovi etno instrumentarija (živi izvođač na sceni Katoličke porte/ Kulturnog centra). Estetsko kao duhovno dominantan je osećaj koju izaziva igra muzike i pokreta, uz sve komplimente neobično zanosnoj, elektrificiranoj koreografiji.