...Za razumevanje Pavlovićeve estetike od važnosti je razlika između likovnosti i slikovnosti. Kod Pavlovića je reč o "cistim" artefaktima u kojima nema ni traga klasične slikovitosti. Svaki Pavlovićev eksponat je lik za sebe koji ne odslikava nista drugo. Tako shvaćene ove Pavlovićeve konstrukcije mogle bi da posluže kao primer tautološke samodovoljnosti na kojoj se zasniva radna praksa aktivista ekstremne avangarde /.../ Njegovi radovi ne ukazuju samo na razliku između likovnog i slikovitog, već upozoravaju i na suprotnost artificijelnog i estetskog po kojoj se upravo koriguje aksiološki kriterijum suđenja o tome šta jeste, a šta nije umetničko delo... (Đorđe Kadijević, 2000)

...Sve Pavlovićeve radove nezavisno od pojavnih razlika objedinjuje, zapravo, jedan temeljni princip: prioritet forme, mišljenje formom, misljenje čisto likovno, plastičko, optičko, vizuelno, umesto da bude slikovno, narativno, alegorijsko, literarno. Ali to bespogovorno poverenje u formu nipošto nije, naravno, "formalizam" (termin sa negativnom konotacijom), nego je to poverenje u stvari uzdizanje ideala forme na mesto vrhunskog simboličkog znaka sopstvenog dela. A taj znak označava pre svega spoznaju da je forma nezamenjivo svojstvo umetničkog rada, forma je tvorevina duha ali i tvorevina operativnog postupka, konstrukt uma i produkt ruke, jedinstvena i usaglašena posledica plastičke misli i oblikovne prakse. U poslednjoj deceniji veka umetnost je poprimila najraznolikije vidove ispoljavanja, posredi je razdoblje kada je u umetnosti faktički sve moguće i sve je dozvoljeno, ali bas zbog te njene potpune oslobođenosti savremenom umetniku danas je možda teže nego ikada da bude strog prema samom sebi i prema sopstvenom umetničkom radu. Evo, međutim, jednog umetnika koji se spremno pridržava te samodiscipline, a to čini zato jer veruje da mu je umetnost - i to umetnost lišena svega izvanumetničkog - sasvim dovoljna lično da se izrazi, da opstane kao jedinka sama u svome svetu sopstvenih mogućnosti. Nekada, u istorijsko vreme modernih geometrija i geometrizama umetnost zasnovana na takvim principima idealistički je verovala u kolektivna iskupljenja, danas pak u ovo postistorijsko vreme postmodernih i neomodernih geometrija i geometrizama umetnost zasnovana na takvim principima ne više idealistički, nego defetistički veruje jedino u umetnikovu usamljeničku pojedinačnost iz koje ipak i uprkos svemu, kao što pokazuje i primer ovog umetnika, mogu da nastanu i zaista nastaju čista i moćna umetnička dela... (Jerko Denegri, 1999)

...U ovom opusu postoji jedno duhovno srodstvo i bliska svest sa idejama neoplasticizma (Mondrijan), konkretizma (Duisburg) i američkog minimalizma (Džad, Levit, Andre). Sa prvim ga povezuje sklonost ka redu i harmoniji kao osnovnoj plastičkoj ideji ali i kao "umetničkoj poruci", sa drugim ubeđenje da je moguće ostvariti konkretnost linije, boje plohe, a sa trećim spremnost da se lapidarnim plastičkim jezikom (više je manje!) ostvari zavidan sadržinski i estetski potencijal dela... (Sava Stepanov, 1998)

...Ozbiljan, izgrađen, iskusan umetnik. Njegove apstraktne slike - konstrukcije na prvi pogled izgledaju originalne i dobro utemeljene u modernu tradiciju. (Peter Schjeldahl, New York, 1987)

...Vizuelni objekti ili "objekti za videti" Miroslava Pavlovića ostaju konsekventni i savrsšni sa stanovišta sagledavanja njihovih konstitutivnih principa, apsolutističkih i purističkih, objekti dislociraju a zatim rekonstituišu vizuelnu percepciju, na jedan pikturalan način, putem estetskog funkcionisanja vrednog po sebi. Vizuelno obrazovanje koje predlažem implicitno ostaje paradoksalno: dakle, slike čistog viđenja pojavljuju se kao vizuelno - konkretni objekti, njihova namera je što potpunije integrisanje u prirodu, tako postaju čisto intelektualna nastojanja, matrice pogleda koje očekuju objekat. Sadržaj, objekat, određenje, jesu jedan drugi problem, "post festum", onoga koji posmatra to viđenje viđenja. Njihova lepota, pročisćena i distancirana, govori jednoj drugoj intuiciji... (Magda Carneci,.1980)

...Supremacija vizuelnog ishodi izuzetnom posledicom, anulira emotivno, lirske reakcije, precizira jednu zajedničku činjenicu, bez alegorijskih aluzija; ne dozvoljava kolateralna objašnjenja već afirmiše isključivo supstancu i funkciju. Takoreći, rad se definise objektivno identičan samom sebi, kao i način kako se ostvaruje pod rigoroznom tehničkom kontrolom. Rad ne nudi ništa drugo do to što jeste u konkretnom smislu, čitaču neće izmaći nemogućnost da transformise analizu jedne slike u sliku koja govori ili sliku govora... (Raoul Shorban, 1980)