Od Eve i Adama ili od pećinskog čoveka, u zavisnosti od toga kako sagledavamo početak sveta, a u svakom slučaju od „noći vremena“ (kako bi rekli Francuzi), jezgro društva jeste odnos izmedju muškog i ženskog. Osnove egzistencije – sklonište, hranjenje i razmnožavanje – prožete su postojanjem ili nedostatkom relacije u paru. Čak i homoseksulani parovi, čak i monasi u odnosu s Bogom, podležu istim zakonitostima interakcije polariteta – slabog i jakog, aktivnog i pasivnog, nekog od vidova muškosti i ženskosti.

I kao što se taj odnos tokom istorije modifikovao, tako je i njegova reprezentacija doživela nebrojene predstave u svim vidovima čovekovog estetizovanog izražavanja noseći sve emotivne naboje od obožavanja do gnušanja. Bez obzira što se savremena umetnost okrenula mnogim drugim temama i formama, priča o odnosu medju polovima daleko je od svog zaključka.

Pred nama je još jedan rad – White Wedding - sačinjen u medijima videa i fotografije, sasvim svedene montaže i kolorita, koji ponovo usmerava naš pogled ka odnosu muškog i ženskog u našem neposrednom trenutku i prostoru. White Wedding se posebno obraća onom aspektu muško – ženskih, naročito bračnih odnosa koji potencira koordinaciju između sreće koju donosi sama relacija i nadoknadjivanja tog zadovoljstva materijalnim obiljem.

Sa samo nekoliko slika, rad nas preplavljuje osećanjem bolne usamljenosti, teskobnog iščekivanja, utiskom o predugačkom vremenu koje ne teče nego stoji ili se vrti u krug. Luk i pasulj se venčavaju u belom i traju, menjaju se i preuzimaju boju crvene šerpe i usamljene ulične lampe u crvenkastom zimskom sumraku, ali muškarac i žena sede nad praznom šerpom nad kojom sve bledi, gubi boju, zvuk i ukus, sede bez radosti razgovora, deljenja i međusobnog hranjenja. Podsećaju nas na one strašne pretnje zlih veštica, baba i tetaka, koje smo želeli da poreknemo kad smo se zaljubili i odlučili da živimo sa osobom suprotnog pola, ono "kad glad zakuca na vrata – ljubav izleti kroz prozor".

Posle mnogo godina estetizovane društvene angažovanosti koja je povremeno preuzimala i oblik otvorenog protesta (i kojim je uspevala da uskomeša barem elektronski povezane zajednice), grupa "Baza" nastavlja pretresanje socijalno bolnih mesta ali sada iz rakursa mikro celine. Ovim nas radom uznemirava tiho i bez prejakih udaraca, ali u svakom od nas dodiruje najdublje strepnje i zebnje povezane s onim što bismo sve želeli da izbegnemo – siromaštvo čulnosti i komunikacije, glad za bliskošću i sigurnošću, nemanje onog drugog pola koji će nas dopuniti do sfere.

Ostavlja nas s pitanjem "Da li će najzad neko doći i nahraniti se onim što smo predano i dugo pripremali?"

Dragana Žarevac