Postoje umetnici koji deluju iz drugog plana, iz prikrajka, gotovo incognito - a opet su itekako vidljivi. Umetnici koji su svesno izabrali poziciju izvan sistema (čitaj: grupacija, klanova...), koji ne pristaju na to da svoje karijere grade po cenu ustupaka, sluzavosti i mediokritetstva. Kod takvih umetnika, pored onih stvorenih i povremeno izlaganih koje vidimo, ne retko jednako intenzivno slutimo i ona dela koja u formalnom pogledu još uvek ne postoje. Kod takvih umetnika njihov stvaralački kredo direktno utiče i na njihov život.

Prisustvo Slobodana Vilčeka Willy-ja na ovdašnjoj art sceni u mnogome jeste jedno takvo prisustvo. Često neprepoznato ili nedovoljno vidljivo i vrednovano, Vilčekovo umetničko postojanje i delovanje egzistencijalno je utemeljeno u mnogo većoj meri nego što je to slučaj kod umetnika koji su pristajali na gorepomenute kompromise - te se njegov rad i ne može drugačije posmatrati. (Pre)osetljiv, i svestan vlastitog mesta i neprilagođenosti svetu, Slobodan Vilček stvara sa punom svešću o tome da umetnost jeste i mora biti odraz bura, lomova, različitih ekscesa i(li) unutrašnjih incidenata sa, oko, unutar ili povodom umetnosti. Sve je kod njega duboko lično, proživljeno i promišljeno - otuda i srazmerno mali broj dela (slika, skulptura, objekata, instalacija, situacija) koja je do sada stvorio. Takođe, proporcionalno je srazmeran broj ideja koja je sam autor na ovaj ili onaj način izabrao da ne realizuje. Otud na ovoj postavci - pored prikazanih i izloženih - zapaženo, jednako važno mesto, imaju i Vilčekovi još nerealizovani, (zasad) nevidljivi radovi...

Broj posetilaca izložbe koji imaju sposobnost da uoče i vide ove Vilčekove nevidljive slike, jednak je broju istinskih poznavalaca umetnosti - a njima svakako nema potrebe dalje pričati o mestu, ulozi i značaju ovog umetnika na savremenoj vojvođanskoj art sceni.

Ponekad, čini se da nevidljive slike jedine istinski postoje. Ja ih vidim! A vi?

Nebojša Milenković

Nisam providan. Nepostojeći. Znam da sam živ. Postojim i jesam i mene ima i moji predmeti imaju meso i dušu. Ne mažem i ne kačim se po zidovima soba i lokala za tepsiju ribe. Za tapšanje po ramenu. Nisam ja od te fele i u nju me nećete ugurati.

Ne pohađam kolonije i ne gnjavim nikog. Ne glumim i ne koketiram. To nije moja profesija. Ko me zna taj me zna. Malo ih je. Skoro niko. Tu i tamo. Da ih nabrojim prljavim prstima. Da im pevam na uvce. Da im sviram gitaru. Sevdalinku.

Proizvodim sa onim što mi se snađe. Što imam. Kad mi nadođe. Na kolenima obično. Ne patetično. Nemam atelje. Nemam gužvu. Imam samo sebe, svoju vokaciju i inspiraciju. Ko razume, shvatiće. Samo se kasti i prikazati neće.

Neću da se lažemo. Znam ja čiju vodu pijem i lebac jedem. Koga glođem. Hvala od srca, duše i iz ideala. Hvala. Al' ja nisam nepostojeći. Sve ove godine. Besmislene.

Mislite šta hoćete o meni. No dovoljno sam širok da se zaobilazim i dovoljno visok da probaju da me preskoče. Pa ko uspe. Tako bar osećam!

Slobodan Vilček Willy

Slobodan Vlček (1963, Novi Sad). Zvršio Akademiju likovnih umetnosti u Novom Sadu, odsek likovna pedagogija smer grafika. Bavi se slikarstvom, grafikom, proširenim medijima i likovnom kritikom. Živi i radi kao slobodan umetnik u Novom Sadu. Izlagao u zemlji i inostranstvu samostalno i kolektivno. Dobitnik je više nagrada za umetničko stvaralaštvo između kojih i nagradu redakcije Art magazina "Izbor godine" za najbolju izložbu.