Tomislav Gotovac	Nenad Bračić
Vlado Martek	Goran Dimić
Vlada Popović	Slavomir Stojanović
Mirko Ilić	Vladimir Dodig
Nebojša Babić	Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov

Izložba pod nazivom "Shedow Museum”  sadrži, osim uobičajenih potreba istorije umetnosti da javnosti predstavi aktuelne fenomene umetničke produkcije, i nameru da ponovo i iz jednog drugog ugla ukaže na činjenicu da su odredjene delatnosti, discipline, postupci, stavovi i prakse – kojima je tokom socmodernističke istorije bio onemogućen   pristup glavnoj sceni – i dalje na rubu društvenog interesa.

Reč je, pre svega, o instituciji muzeja kao „Nojevoj barci civilizacije”, kao društvenoj memoriji koja čuva najvrednije „uzorke” specifičnih duhovnosti, ali koja, zbog raznoraznih prepreka ne može ni da prihvati, a ni da obradi izuzetno bogatstvo umetničkih produkcija koje se nagomilavaju u perifernim društvenim rukavcima ili uništavaju u nemogućnosti da stignu do svog suštinskog odredišta.

Mesto muzeja, u društvu koje pretenduje da se ravnopravno uključi u društveni i kulturni život Evrope, isto je danas kao i pre četrdeset godina.

Zatim, reč je o istoriji umetnosti kao pastorčetu društva i potrebi da se rehabilituje mesto i funkcija ove discipline, ne samo kao pasivnog činioca scene, kao discipline koja kabinetski sistematizuje, arhivira i tumači umetnost, već i kao faktora kreativnosti u jednom uvek interaktivnom odnosu sa aktuelnom umetničkom praksom sa kojom deli neizvesnu sudbinu.

Reč je i o svakodnevnici ili neposrednoj galerijskoj praksi koja se sistemski drži na najnižem produkciskom nivou (galerijski prostori veličine ovećeg kioska, trošni zid, delo, kanapi i stakla, jeftini katalozi i sl.) i koja, stoga,  nikako ne može da prati karakter i produkcijski nivo savremene umetnosti.

I, na kraju, reč je i o izdavačkoj delatnosti u oblasti savremene umetnosti koja se trenutno nalazi u stanju elementarne pasivnosti, ili ilustrovano knjigovodstvenim jezikom – izdavaštvo se nalazi na pozitivnoj nuli.

Ova četiri faktora scene preduslovi su za stvaranje ozbiljnog sistema umetnosti koji bi dalje stvarao strateške zaplete u smislu širenja sveta umetnosti kao društvene kategorije; koji bi popularizovao umetnost i edukovao u stručnom i najširem smislu, što bi vodilo konstituisanju sveta realnog tržišta i kolekcionarstva kao prethodnice i omotnice muzejske mreže.

Uopšteni naziv prezentacije „Muzej u senci” jeste, sa svim svojim podsekcijama, koliko politički realan, toliko i krajnje ironičan.

Politička realnost se ogleda u činjenici da je Muzej savremene umetnosti Vojvodine uvažio vaninstitucionalnu muzejsku praksu jednog istoričara umetnosti i stavio je u ravan na kojoj se nalaze institucije umetnosti koje su „ozbiljno” organizovane i finansirane i koje imaju konstituisane programske politike. Time je, kako bi se to reklo političkim jezikom, priznata realnost na samom terenu. U isto vreme, budući da je ova izložba četvrta u nizu alternativnih muzejskih zbirki, sam muzej, činom predstavljanja programa i kolekcija koje su nastale izvan muzeja, ukazuje na nužnu i urgentnu potrebu decentralizacije umetničkog sistema, izgradnje novih muzeja i programske rekonstrukcije postojećih, pod čiju kapu bi se stavile nove “memorijske celine” društvene duhovnosti. Političko-kunsthistoričarska realnost ove izložbe leži i u činjenici da je ovakva postavka nastajala u dugogodišnjem radnom procesu kroz svakodnevnu saradnju sa umetnicima.

Ironičnost naziva „Muzej u senci” adresirana je kako na sam projekat, kao svest o uzaludnosti projekta „Novog muzeja” u tranzicionom melanžu liberalnog kom-kapitalizma, tako i na adresu onih muzeja koji su spremno dočekali da pod isprikom nedovoljne društvene pažnje muzeje pretvore u sinekure, a pritom se ipak ponašaju hegemonistički na sceni, posebno prema samim umetnicima.

Paradokslano, ironija pogađa i ovaj muzej koji nije odustao od, možda uzaludne, borbe za realnost scene, i koji  se nije pretvorio u sinekuru, iako bi društvo to sa radošću  prohvatilo.

Kontekst izložbe čine pitanja: strategije prikupljanja artefaktnog materijala, sadržaja stalnih muzejskih postavki, čitanja istorijskih dogadjaja, funkcije muzeja u vreme mrežnih komunikacija, glavnog toka umetnosti od sredine šezdesetih do danas i, naravno, akutno društveno pitanje, koje se tiče broja muzeja savremene umetnosti u odnosu na produkciju umetnosti s jedne strane, i potrebe društva sa druge strane. Tu se takođe traži odgovor na pitanje položaja lokalnih muzeja i onog generalnog muzeološkog koncepta koji se trenutno praktikuje u Srbiji. Pokretanje ovih tema imalo bi za cilj otvaranje novih mogućnosti tumačenja i predstavljanja umetnosti, kao i ukazivanje na alternativne mogućnosti nadilaženja sindroma mirenja sa estetikom siromaštva i veoma  niskim standardima znanja i poznavanja vizuelnih umetnosti.

Na sasvim specifičan način ova izložba predlaže jednu drugačiju muzejsko-izložbenu metodologiju, i, ukazujući na korene savremene umetnosti, istovremeno određuje širinu istraživanja i važne tačke promene karaktera scene. Izložba je u strukturalnom smislu postavljena kao muzej sa stalnom, centralnom postavkom i nekoliko studijskih izložbi kao tekućih aktivnosti muzeja. „Stalna postavka” je predlog istorijskog toka od pojave konceptualne umetnosti do danas, dok su tekuće izložbe obrada određenih fenomena scene. U jednom drugom razmatranju, ovakva postavka je, iako se do nje došlo na mukotrpan način, tek početna pozicija, sa koje se može započeti ozbiljno istraživanje ukoliko se ispostavi da predlog istorijskog toka ima smisla.

Slavko Timotijević
U Beogradu, 26. septembar 2008.

Beogradski likovni kritičar, dugogodišnji galerista i privatni kolekcionar umetnosti Slavko Timotijević priredio je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu bogatu i zanimljivu izložbu pod naslovom "Muzej u senci". Radi se o radovima stotinak umetnika, uglavnom pripadnika pokreta neoavangarde, sledbenika konceptualističkih ideja od kraja 60-ih i početka 70-ih godina prošlog veka do danas, mahom iz Beograda i Novog Sada, zatim iz glavnih centara bivše Jugoslavije i sveta.

Naslov izložbe aludira na položaj neoavangardnih pokreta, posebno konceptualne umetnosti, u našoj savremenoj kulturi, koji su po Timotijeviću još uvek marginalizovani i nisu dobili valorizaciju koju zaslužuju. On postavlja smelu tezu da je mejnstrim naše posleratne moderne ustvari bio konceptualizam, a sve ostalo je bio socijalistički modernizam, ili socmodernizam, te da ovaj njegov projektovani "Muzej u senci" stavlja stvari na pravo mesto. On verovatno previđa da je i u najrazvijenijim zemljama zapadne kulture konceptualizam (koji je tamo stekao punu afirmaciju i muzejsku verifikaciju još u vreme svoga uspona) bio samo jedna neophodna i značajna etapa u napretku ideje o umetnosti, ka njenoj dematerijalizaciji i demokratizaciji, ali da su nakon toga nastali nebrojeni novi oblici postmoderne i post-postmoderne prakse koji su svet stvaralaštva povukli napred. Pa čak i u Timotijevićevoj postavci mnogi ortodoksni konceptualisti otišli su u vode slikarstva, skulpture i karikature, lagodnog (ako ne baš socijalističkog) modernizma. Ili bi se u takvim slučajevima moglo govoriti, parafrazirajući Timotijevića, o nekakvom soc-konceptualizmu.

Postavka uz mnogo vrednih i ključnih dela, sadrži i dosta efemernih artefakata i nuzprodukata neoavangardne stvaralačke klime; postera, mahom izdanja beogradskog Studentskog kulturnog centra gde je Timotijević bio urednik, ali i drugih srodnih ustanova i manifestacija, studijskih snimaka i reprodukcija, dokumentarnih fotografija za koje kada su snimane nije bilo ni primisli da će biti proglašene za umetnost, pa sve do dečjih crteža. Takođe treba zameriti neprofesionalnost postavke, jer uz polovinu radova nema naznake imena autora i naslova, iako mnoga dela nisu potpisana. Tim pre što Timotijević u katalogu iskazuje ambiciju da ova izložba predlaže jednu sasvim drugačiju muzejsko-izložbenu metodologiju, pa se nameće pitanje da li je to ta metodologija na delu.

No, kritike na stranu, postavka "Muzeja u senci" sadrži neka izuzetno vredna dela naših autora, naročito iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Traba istaći crteže Marine Abramović, asamblaže i instalaciju Ilije Šoškića, slike i grafike Radomira Damnjanovića-Damnjana, Ivana Picelja, Julija Knifera, Raše Todosijevića, Gergelja Urkoma, Bore Iljovskog, Destil Markovića, Đileta Markovića, Aleksandra Cvetkovića, objekte Nenada Bračića, Dragana Ilića, Srđana Apostolovića, Ratka Kulića, Vladimira Perića, autorske postere Slobodana Mašića, Tome Gotovca, Gorana Trbuljaka, foto-performans Vlaste Delimar, kolaž Mladena Stilinovića. Tu su i dragocene dokumentacije performansa i akcija Zorana Popovića, Grupe "A3", Bogdanke Poznanović i Saše Stojanovića, angažovani strip Campe di Leonea. Neki od radova grupisani su u tematske celine o novcu, klavirima, a posebno mesto je dato opusu Raše Todosijevića koji ima svoj muzej u okviru "Muzeja u senci".

Izložba se može pogledati do 27. oktobra.

Andrej Tišma