Art magazin (Trude Talberg - Furulund, Komisija za nadzor ličnih podataka (Datatilsynet):  Počev od 1. oktobra, dva velika oka „nadziru” prolaznike na Oslo S (Centralnoj železničkoj stanici Osla). Oči opserviraju prolaznike sa dva 46” ekrana smeštenih na pešačkom mostu usred centralne hale.

Bull.Miletic: Duo Bull.Miletic su realizovali instalaciju „ICU/Eye see you” kao deo umetničke izložbe „Spokojstvo privatnog života” koja će dominirati Oslo S tokom ove jeseni. Bull.Miletic su Synne Bull iz Osla i Dragana Miletić iz Novog Sada. Duo bezmalo deceniju radi jedno uz drugo, od ideje do realizacije umetničkog dela. Lično smatraju da njihova različita životna iskustva: Synne odrasla u raskošnom Bærumu, Dragan odrastao u soc-realističkom Novom Sadu i umetnički sazreo u periodu jugoslovenskog ratnog konflikta, kao i period zajedničkih magistarskih studija u SAD, su dragocene komponente u dobroj saradnji. Po njihovom mišljenju, razlike otvaraju mogućnosti kvalitetnom dijalogu tokom kreativnih procesa.

Art magazin: Zašto ste se prijavili na ovaj konkurs?

Bull.Miletic: Za nas koji se bavimo umetnošću zasnovanoj na videu i kameri, zahvati u domenu privatnog života, a posebno aspekat nadzora, su oduvek bili inspirativni. Iako ranije nismo radili na projektima koji se tako direktno odnose na ovu temu, doticali smo se ove problematike u više navrata i to je nešto što nas zanima.

Kada smo se susreli sa oglasom za konkurs, posebno nam se dopao njegov anoniman karakter. Nije retko da se u ovakvim konkursima umetnicima direktno upućuju specijalni pozivi na učešće, prevashodno zasnovanim na mreži poznanstava. Ovakva praksa ostavlja malo prostora umetnicima izvan dotične mreže. Iako smo već duže vremena prisutni na internacionalnoj savremenoj umetničkoj sceni, prilične smo „novajlije” u Norveškoj. Stoga je za nas ovo bila izvanredna prilika da ravnopravno konkurišemo uz etablirane umetnike sa ovih prostora.

Pored toga, smatramo da je interesantno raditi sa umetnošću u javnim prostorima, i to je nešto čemu želimo da posvetimo više pažnje u budućnosti. Jedan od osnivnih razloga je taj što se u ovakvim slučajevima srećemo sa publikom koja nije opterećena istorijom umetnosti. Ova publika često upućuje pitanja o kojima možda nismo toliko razmišljali što nam daje nove i dragocene uvide u naš rad.

Art magazin: Kakav stav imate prema zaštiti privatnosti?

Bull.Miletic: To je tema koja protkiva naše radove u jednom ili drugom obliku. Mi smatramo da Norvežani, uopšteno gledajući, imaju prilično opušten odnos prema zaštiti privatnosti. U odnosu na neke stvari, kao što je video nadzor, smatra se da je u redu sve dok sami nešto ne uradimo pogrešno ili imamo nešto da prikrijemo. Srazmere posledica koje mogu proizići ukoliko pojedini lični podaci ili video snimci dođu „u pogrešne ruke“ uviđaju se, na žalost, tek nakon što se osete  na sopstvenom primeru.

Ono što mi pak smatramo da zaslužuje još veću pažnju je oživotvorenje tehnologije. Ovaj fenomen zauzima poseban fokus u našem radu. Ilustracije radi naveli bismo primer tzv. „pametne kamere“ koja poseduje virtuelnu inteligenciju. Kod ovakvih uređaja ne postoje „sive zone“ kada je u pitanju procenjivanja situacije. Simpatije ili poznavanje drugih faktora kojime ljudsko biće poseduje praktično je nemogiće prevesti u jezik tehnologije. Tehnologija se svodi na crno-belo. Na pragu smo epohe u kojoj je tehnologija postala toliko sofisticirana da rapidno preuzima naše ljudske procese. Da li se čovek na to može osloniti?

Art magazin: Pored ostalog, niz godina ste živeli u San Francisku i Berlinu pre nego što ste se bazirali u Oslu. Kako ste shvatili stavove naroda po pitanju zaštite privatnosti i nadzora u raznim sredinama u kojima ste boravili?

Bull.Miletic: U Norveškoj se čovek oseća dosta zaštićenim i sigurnim. Lokalni mediji obiluju debatama o zaštiti privatnosti i ličnih sloboda, i osećamo da se država istinski brine za sigurnost građana. Nasuprot tome, u SAD izgleda da se građanske slobode štite po nedefinisanim kriterijumima.

Ako se gleda potpuno objektivno na stvar, tehnika koja se koristi za nadzor je prilično ujednačena širom sveta. Velika razlika leži u tome na koji način ljudi reaguju na nadzor. U SAD postoji mnogo buke oko toga šta su prava pojedinca u odnosu na ustav, dok je u Norveškoj sasvim prihvatljiva činjenica da je čovek pod nadzorom u javnim prostorima. U SAD opomene protiv ove ili one opasnosti emituju se preko brojnih medije na javnim mestima. U  periodu neposredno nakon 9.11 mediji su svakodnevno objavljivali vladine procene o mogućnosti terorističkih napada, čuveni kolor spektar tzv. „teroristička uzbuna“. Čitava ova histerija u SAD je veoma problematična i neosporno je da se na račun opasnosti od terorizma u SAD prikupljanje ličnih podataka gradjana vrši u različite nespecifikovane svrhe.

Sasvim suprotan primer je recimo London, gde iako su praktično svi javni prostori pod video nadzorom ne postoji preterana bojazan za privatnošću. Dakle iako je tehnika prilično ista, kulturno shvatanje je ono što najznačajnije utiče na to kako „većina naroda” reaguje u pojedinim sredinama.

Art magazin: Kako vi zamišljate da će ICU uspeti da privuče pažnju publike?

Bull.Miletic: Pošto Oslo S nije mesto na kome ljudi dolaze da bi videli umetnost, to mora biti delo koje je veoma vidljivo. Idealno bi trebalo da privuče pažnju svih prolaznika. Da bi smo to postigli, odlučili smo da stvari u određenoj meri uprostimo. Kao metaforu za oko kamere odlučili smo da izkoristimo ljudsko oko. Samo oko po sebi je dovoljno jako da bi skrenulo pažnju na sebe. Nivo na kojem su oči locirane je takođe veoma značajan ukazatelj na koncept rada.

Situiran u centralnoj hali, što je jedno od najprometnijih prostora u čitavom Oslu, utisak je da oči imaju „totalan“ pregled zbivanja u ovom ambijentu. Neki se samo vrzmaju, neki putuju ili pristižu,  a neki zbunjeno stoje. Monitori vise iznad glava prolaznika, nešto što bi moglo da asocira na kameru za nadzor. To jest „oživotvorenu“ kameru za nadzor.
 
Istovremeno, naš rad se nadmeće sa mnoštvom drugih vizuelnih informacija karakterističnih za ogromne stanične prostore. U obzir su uzete okolnosti koje nismo u mogućnosti da kontrolišemo, kao što su video reklame, svetleći natpisi, plakati, itd. U ovakvim situacijama veoma je važno prepoznati kvalitet međusobnih uticaj specifičnih elemenata u okruženju, te pokušati iskoristi ih u svrhu dela.

Asinhronizovanom animacijom očiju postigli smo da se rad izbori za svoju poziciju u prostoru. Upravo zato smo odlučili da koristimo dva 46“ HD ekrana od kojih svaki prikazuje „svoje oko“. Na ovaj način razvija se interesantna interakcija ne samo između rada i publike veđ i između samih očiju. To znači da iako oči  nisu u stanju da „uhvate” publiku ili se neko nalazi previše daleko, ipak se nešto dešava! Istovremeno, čovek ne biva konfrontiran direktno sa očima ukoliko se pogled ne uperi malo na gore. Na ovaj način mi se nadamo da će svi dobiti nešto od dela iako nisu direktno u zoni oka.

Art magazin: Šta želite da postignete sa delom ICU?

Bull.Miletic: U našem radu ne postoji određena „glavna poenta” gde  neko ili razume ili ne razume delo. Umesto toga, želimo da stvorimo prostor za individualno tumačenje. Naš cilj je da pružimo određene nagoveštaje publici koji se mogu povezati sa nečim što je lično i tako poimuje rad na sopstveni način.