Milica: Zanimljivo je, ali sam u roku od dva dana dobila dve nagrade, jednu na Novosadskom salonu u Novom Sadu, drugu u Zrenjaninu na Bijenalu akvarela. Deset godina nisam dobila ni jednu nagradu, a onda odjednom dve, jednu za drugom. U Zrenjaninu sam dobila otkupnu nagradu Skupštine opštine grada. Ovaj rad koji je bio izložen na Novosadskom salonu ima veze sa ciklusom radova koji su bili izloženi u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Novom Sadu tokom januara 1997. Taj ciklus je nastao na izvestan način kao posledica mog boravka u jednoj francuskoj koloniji internacionalnog tipa povodom 200 godina francuske revolucije (1989. g). Bilo je 150-160 umetnika raznih profila iz celog sveta u jednom hortikulturno prekrasno uređenom ambijentu. Kada smo se razišli, ostala su divna prijateljstva. Nastavila sam da se dopisujem sa nekima od njih, a nismo prekinuli korespodenciju ni kada je izbio ovaj naš nesrećni rat. Oni bi meni nešto nacrtali ili ja njima, sačuvala sam te zabeleške i na osnovu njih sam počela da radim konstelacije, drvene bojene horizontalne reljefe koji su rađeni tradicionalnom vizantijskom tehnikom kao ikone, u duborezu, stilom nešto izmedu neoplasticizma i suprematizma. Ti komadi inspirisani mojom prepiskom bili su izloženi u Galeriji SANU (Platoneum) pre godinu dana. I rad koji je nagrađen na Novosadskom salonu, u liniji je sa pomenutim konstelacijama. Drugi rad koji je bio u Zrenjaninu, nastao je na osnovu poeme "Vrt (kao) To" Slobodana Tišme, on mi je prošlog leta poklonio zbirku pesama, i inspirisana tom poezijom uradila sam jedan akvarel, pomalo u istočnjačkom maniru: kineskim tušem sa gužvanjem hartije. U tehnici bojenog duboreza radila sam još ciklus koji je meni veoma drag, inspirisan je poemom Stefana Malarmea "Bačene kocke nikada neće poništiti slučaj" izveden je 1996. u Galeriji za vizuelnu kulturu "Zlatno oko". Četiri stranice te poeme obradila sam u tehnici bojenog duboreza, gde je svaki stih bio urađen kao jedna slika. Malarme je koristio devet vrsta tipografskih slova za tu poemu, slova i beline su mu bili podjednako značajni, tako da je ciklus "Bačene kocke nikada neće poništiti slučaj" moj još jedan prilog intermedijalnosti, prožimanju različitih medija.

Artmagazin: Poslednji Novosadski salon je imao okvirnu temu "Promena". Kako ti vidiš svoj rad u okviru te teme? Da li su tema Salona i tvoj intimni osećaj u vezi sa tim radom korespodentni?

Milica: Volim kad dobijem zadatak, pa ne moram mnogo da mislim šta ću. Tako sam ovaj rad naslovila "Mutatis mutandis". Radi se o četiri horizontalna friza ugljem na dosta gruboj hartiji koja je preparirana brašnom i vodom. Na primeru ovog rada možemo govoriti o prožimanju sa studentima, u smislu da mi dajemo njima, oni daju nama i neprekidno dolazi do neke vrcavosti, iskričavosti, razmene ideja. Naime, tehnika ugljem na hartiji, uči se na prvoj godini. Ali, studenti tom tehnikom rade studije. Ja sam, eto pozajmila njihovu tehniku, preradila je i - eto ti promene. Uzela sam jedan motiv i obradila ga durski i molski. Iako je crtež geometrizovan, ostavlja utisak kao da je rađen prstima po klavijaturi. Postoji tu jedna gradacija tonova od najsvetlijih do najtamnijih. On izgleda dosta mizerno, kao da je nastao u nekom hodniku železničke stanice, u nekom transportu, nekom logorskom miljeu, a baš u toj nekoj oskudnosti, opskurnosti materijala uglja, brašna i vode, on poseduje iskričicu modernosti.

Artmagazin: Očigledno je delovao.

Milica: To mi je baš i drago, siromašan je, a deluje snažno. Ponekad kažem mojim studentkinjama: toliko je bedan da mi dođe da se zaplačem nad tim crtežom. Sasvim je u duhu ovog vremena, mogao bi da bude i neki ključ za našu situaciju na Balkanu. Iza te opskurnosti i bede postoji neka lava vulkanska.

Artmagazin: Misliš da nešto što je strašno može da porodi nešto plemenito?

Milica: Da.

Artmagazin: Ova priča ima jednu notu koja kao da vodi ka uzviku: Feniks je mrtav, široko nam polje?! Jer, čini se da feniks definitivno nije živ - religija je mrtva, moral je mrtav, etika je mrtva, estetika se izobličila, filozofija je nemoćna, sve ono što je ljudsko i predstavlja visoku ljudskost sve je mrtvo. Živimo u vremenu izopačenja (ono što je vredno ne ceni se, a ono što nije vredno i treba izbegavati, to se traži i na visokoj je ceni.) U takvoj duhovnoj konfuziji pojedini umetnici razrađuju to što ti zoveš sinkretizam, ili kako se još može sresti u literaturi - holizam (ukupnost). Da li je to taj trag?