Artmagazin: S lakoćom prilaziš ljudima, s lakoćom i brzinom stignete do smeha i veoma lako modeliraš komunikacijsku situaciju. Ekstrovertna si, a kaže se da ekstrovertni ljudi imaju neodoljivu potrebu da budu primećeni i da tu svoju potrebu zadovoljavaju tako što traže komunikaciju - nisu čekalice kao oni povučeni što stoje u uglu umirući od želje da im se neko obrati. Pojedinim ekstrovertima uspeva da glad za komunikacijom kultivišu na taj način što ulaze u poštenu razmenu: prvo nešto daju, recimo toplinu, zainteresovanost za druge ili se to davanje otelovi u nekom umetničkom delu - tek potom traže da sagovornik nekako reaguje. Da li je i kod tebe otvorenost odgovorna za umetnička opredeljenja?

Milica: Nikad me to niko nije pitao... Pa, možda... Kad pitaju slikare odakle im potreba za likovnim izražavanjem, obično kažu da su slikali od malih nogu. I ja sam počela kao sasvim mala devojčica. Ali, sećam se dobro da nisam samo crtala, nego je to moje izražavanje bilo veoma snažno i u domenu glume. U tamo nekom dvorištu, stalno sam nešto glumila, zasmejavala decu, plesala, skakutala i vršnjaci su me prosto obožavali. Tako da je taj neki sinkretizam u meni oduvek postojao. I ovo što sad radim u slici, crtežu, performansu, hepeningu, kreativnom čitanju - sve je to klijalo u meni još u najranijem detinjstvu. I zaista, sve što radim, sve je to na liniji nekakve snažne potrebe za davanjem. U davanju vidim i neku gradaciju koja za mene predstavlja lestvicu napredovanja - u smislu da što više daješ to više napreduješ. U toj gradaciji davanja ja želim da se pretvorim u vazduh.

Artmagazin: Neobično stanovište, kako da razumem tu tvoju metaforu?

Milica: Od čoveka se normalno očekuje da kad postane asistent na fakultetu, napreduje u tom smislu da se kreće ka tome da postane docent, od docenta da izraste u vanrednog profesora, zatim redovnog i tako dalje, to je neki uobičajeni put karijere i napredovanja koji svi razumeju. Ali, u onome što ja radim, u mojoj umetnosti nije važna ta lična gradacija na lestvici socijalnog i profesionalnog prestiža, već se kao bitno postavlja cilj: doći u dodir sa što više ljudi. Govorimo o novoj stvarnosti koju negujem kroz rad grupe ?Ex nihilo?, (naslov preuzet od Konrada Fidlera, Ničeovog savremenika). Govorim o preoblikovanju stvarnosti, o potiranju lažnih, veštačkih vrednosti i iznalaženju iskonskih vrednota koje postoje u svakom čoveku. Ja verujem da svaki čovek ima umetničke dispozicije, a to se kod najvećeg broja ljudi razvija tek u dodiru sa istinski nadarenim, talentovanim ljudima. Na takva razmišljanja me podstiče i Milena Jesenska i njena knjiga "Put do jednostavnosti". I to je ono što ja smatram davanjem: omogućiti ljudima da razvijaju svoje umetničke dispozicije. Zato i smatram da je moj dosadašnji najveći uspeh bio rad na performansima sa decom u školama u kojima sam radila u Rumenci, po Novom Sadu i sad na Akademiji umetnosti.

Artmagazin: Pominješ davanje i jednostavnost kao karakteristike iste suštine. Šta podrazumevaš pod pojmom jednostavnost?

Milica: Pa... recimo... kao u jevanđelju kad se kaže: "Živite kao ljiljani u polju!"... Deluje malo neobično, ali kad razmisliš, dođeš do toga da čoveku možda nije potreban ni novac, ni hrana, ništa materijalno. Ponekad naprosto mislim da se od same duhovnosti, od lepote može živeti. Kad kažem lepota, mislim kako je za Malarmea lepota bila harmonija, za Bodlera melanholija, za Remboa rugoba. Pa i ja sam mislila o tome kakva bi to bila lepota koju bih ja istakla kao najvažniju. Za mene bi ta suštinska lepota bili iskrenost i čistota.

Artmagazin: Da li su ta lepota i jednostavnost ono s čime prilaziš ljudima i ulaziš s njima u komunikacijsku razmenu? Daješ, recimo, lepotu, pa očekuješ nagradu, platu, ili daješ kao izvor koji ne brine šta će s njegovom vodom biti i kuda će?

Milica: Ja dajem da bih dala, bez ikakve primisli. Ali, dajem sa verom da će to negde doći, da će dopreti do neke tačke, onako kako vazduh dopire... Nemam očekivanja materijalne prirode, u smislu da se umetnost može platiti, umetnost ne može da se plati. Ali, ona može da oplemeni, da pobudi ljudskost, prirodnost, iskonsku prirodu i čistotu. Verujem da umetnost, bez obzira da li je institucionalizovana ili je nastala van institucije - kao ovo što ja radim - može da deluje. Kao ova moja grupa "Ex nihilo", za koju ću se sad, nadam se, izboriti.