Milica: Tamo 1992, kad je počeo ovaj nesretni rat, radila sam kao predavač crtanja na Radničkom univerzitetu (krajem 1997. preimenovan u Novosadski otvoreni univerzitet). Na časovima se okupio jedan broj učenika, pa sam medu njima počela da regrutujem one koji su bili svestraniji, a ne strogo orijentisani na crtanje. Pa, ako su imali potrebu da se izraze muzikom, plesom, ili su imali neki osećaj za druge medije, počela sam s njima da radim ciklus kreativnih čitanja. Prvo smo birali tekstove savremenih pisaca koji žive u Novom Sadu, kao što je Sava Damjanov, Selimir Radulović, Nenad Šaponja, Miodrag Kajtez. To je bio početak, a sama grupa je, zapravo, nastala kao omaž dadaizmu. Počelo je 12. decembra 1992. Tada smo rekvirirali prostor Katoličke porte u duhu događanja iz ruske revolucije pred Zimskim dvorcem. Dovezli smo nekoliko vozila iz "Neoplante", a u performansu su učestvovali mesari sa svojim hladnjačama, zatim vatrogasci sa svojim vatrogasnim crvenim kamionima, tu je bila jedna dizalica iz građevinske firme "Neimar", nabavili smo naravno i rikvante, jer je performans bio omaž našim avangardistima Ljubomiru Miciću i Draganu Aleksiću. I svako je imao nekakvu ulogu. Bilo je više od 400 radova, kolaža. Deca-učenici su čitali tekstove iz slavnih vremena dadaista, a učestvovali su i filozofi, pisci, umetnici, recimo Ješa Denegri, Brana Petrović, a naš balkanski Sokrat Milan Damnjanović, iako je bio bolestan pa nije mogao da dode, poslao je jedan divan tekst. Bilo je pesnika iz Zrenjanina, imali smo i horsko pojanje, psalmodijanje. Bilo je zaista šarmantno i o svemu tome je ostao video zapis.

Artmagazin: A ti si bila spiritus movens tih dešavanja?

Milica: Da... osmislila sam sve, zatim, išla sam po rikvante, pa kod odzačara i kod mesara. Trebalo je tim svim ljudima objasniti šta se od njih očekuje. Naravno, nisam im objašnjavala šta je dadaizam i ko su bili dadaisti, već sam ih ubedila da učestvuju u performansu. Ideja je bila da se, recimo, jedan odžačar prodere u mikrofon: "Crni dani sreću nose, hvataj se za dugme!", a vatrogasci su govorili: "Dada je večna vatra, neka gori, neka gori". Mesari su došli u onim svojim krvavim keceljama i nije bilo potrebno ništa da govore. Taj performans je bio snažna reakcija na opšu klanicu i bunilo koje nas je dokačilo, ali je bilo dosta paralela i sa dešavanjima iz vremena kabarea Voltera i onih dana vezanih za bunilo prvog svetskog rata. Tako je iz čitanja tekstova naših dadaista na tom performansu izrastao "Ex nihilo". Drugi ciklus počeo je 1995. i u njemu smo nastavili isti duhovni itinerer, s nekim izmenama: čitali smo tekstove svetskih pisaca. Tada sam počela da radim sa devojkama iz gradevinske škole gde sam predavala konfekcionerkama i tekstilkama, a pokazale su se kao velike umetnice recitatorke. Bez obzira što su bile upisane na nisku gradnji ili na krojenje, bile su veoma nadahnute i dokazale su da svako ima umetničku klicu i da u dodiru sa nekim nadahnutim, sa nekim pokretačem ta njihova klica može da proklija. Drugi ciklus je krenuo u knjižari "Most". Govorile smo delove iz "Seoba" Miloša Crnjanskog, potom je došao na red Henri Miler. Baš je bio Sajam knjiga, a Henri Milera je trebalo da čitamo u "Oraču". Predvideno je bilo da Voja Despotov bude Henri Miler, a ja Milerova Mona Mara, ali je slučaj hteo da nam Brana Petrović predstavlja Henri Milera. Bilo je to zaista sjajno: devojke su kostimirane u negližea, sa pocepanim čarapama, kao svi oni likovi iz Milerove knjige. Posle smo imale čitanje Sapho, neke delove njenih "Epitalamija". Od Sapho nije ostala ni jedna cela pesma, ali to što je ostalo ukazuje na jednu finu osećajnost i zenstvenost. Mi smo čitale odlomke, devojke su bile kostimirane u hitone sa ornamentikom iz tog vremena. Bile su prave male bahantkinje. Nakon toga smo čitale Ota Vajningera u jednoj mesari, u Petrovaradinu. Moja ideja je bila da se to izvede u samoj klanici "Neoplanta", ali nije uspelo iz tehničkih razloga. Tako da je mesara poslužila, bila je očišćena, bez traga krvi, tako da je mogla da liči i na neku apoteku ili hiruršku salu. Posle smo čitali Kafku u jednoj prašnjavoj kancelariji u Zmaj Jovinoj ulici. Poslednje čitanje koje smo planirali trebalo je da bude "Pesma nad pesmama". Čitali smo i Fridriha Ničea "Tako je govorio Zaratustra". Zaratustru smo čitali trčeći preko mosta. Smatrala sam da ta knjiga samo tako može da se čita, na prelazu preko reke, epski. Svaka devojka je čitala jedan pasus, jedan citat - udahula bi, pročitala šta ima dok joj traje dah i, pretrčavajući most, predala drugoj kao štafetu. Druga bi udahnula i krenula dalje. Profesorka Bogdanka Poznanović me je svojevremeno podsetila na jedan Šalamunov performans koji je on radio tako što je vukao liniju kredom od Tribine mladih preko mosta, pa do sata na Tvrđavi. Kredu je držao u školskom šestaru, pa je menjajući kredu, vukao, vukao, dok nije završio tu crtu. Eto, ja sam na toj liniji kredom, od Bogdanke, do Šalamuna, trudim se da tu liniju negujem, izvlačim, održavam, koliko god mogu u ovoj sredini.

Artmagazin: Kada se u ovoj sredini rade takvi projekti, kakav je odjek?

Milica: Pa, svi ljudi poseduju umetničku nit. Ja sam radila sa devojkama, sa veoma malom decom, sa mesarima. Svako može biti pobuđen da se kreativno uključi. Duboko verujem u misiju toga što radim. Verujem da je moguće ljude pokretati, samo što su sada konsternirani onim što se događa u ovom vremenu kad je sve degradirano. Što kaže Julija Kristeva: živimo u dobu pozivinčenja, kad je religija razorena, etički modeli su razoreni, kad su estetski modeli počišćeni, i stvara se neki novi model, novi modus. A kakva bi ta nova, ta druga stvarnost bila, to još ne znamo. Trenutno sve još zaudara po starim tipovima institucija. Primera radi, kad se kaže Akademija umetnosti, odmah pomisliš na Đuru Jakšića, gori vatra u furuni, miriše lipa u Zlatnoj gredi. A kad se kaže: Institut za produkciju nove stvarnosti (sa svim svojim nekakvim odsecima), odmah vidiš nešto drugo. Eto, ja to drugo vidim u perspektivi i mislim da će nam treći milenijum doneti Institut za produkciju nove stvarnosti umesto Akademije umetnosti, jer nešto mora radikalno da se interveniše u tom smislu da kroz nove institucije obezbedimo snažne dodire sa tradicijom, ali i raskid s njom.

Artmagazin: Da načas zaboravimo treći milenijum. Rekla si da imaš misiju. Da li je tvoja mislija da pališ vatru, da u ljudima izazivaš potrebu za umetničkim izražavanjem?

Milica: Pa, da, želim u ljudima da razvijem ta zrnca kreativnosti. U objašnjenju može da mi pomogne Nadežda Petrović, kad je skočila na balkon Narodnog pozorišta u vreme balkanskih ratova i uzviknula: "Da umetnost cveta treba da dobije nadahnuće od slobode, prirode i naroda!". Mislim da je to fina maksima koju bih i ja mogla da prisvojim.

Artmagazin: To je ideal, ali kako to ostvariti, koji je prvi korak, drugi, pa treći.

Milica: Evo sad imam priliku, na Akademiji umetnosti sam. To je prvi korak. U bližoj perspektivi, već u idućem semestru, kod docentkinje Lidije Srebotnjak mogla bih da radim kao stručni saradnik na inermedijalnim istraživanjima. Taj projekat je osnovala Bogdanka Poznanović, a to znači da već u okviru postojeće institucije možemo sistematski početi rad sa studentima postojećih odseka muzičkog, dramskog i likovnog. Baš u tom pogledu je naša Akademija jedinstvena na Balkanu.

Artmagazin: Da li si već predložila nešto konkretno?

Milica: Da, započela sam proces na Akademiji. Izradila sam jedan model nastave sa konkretnim predlogom kako bi se razvijala. Taj model sam predstavila kao grafički presek, u obliku simbola, poput Solomonovog pečata: pravougli trougao, čija se svaka stranica produžava u smeru kazaljke na satu. Svaka pojedina stranica predstavlja po jedan pojam - ja sam ih nazvala: verbo, voco, visual ili dvodimenzionalna, trodimenzionalna, četvorodimenzionalna umetnost (a simbolišu postojeće odseke: dramski, muzički, likovni). Taj trougao ja doživljavam kao prostor-vreme, vreme-prostor, ono što sažima. U tom sistemu moguć je razvoj, jer je moj trougao otvorenog tipa. Proučavala sam neke šeme Malroa, Surioa, Kanta, Hegela, Lesinga, svi su predlagali zatvorene sisteme, čak je i Bauhaus predložio zatvoreni sistem. Ovo o čemu ja mislim potpuno je otvorenog tipa, sa predpostavljenim ciljem da se na kraju svaki predavač stopi sa studentom. I to je ono što ja nazivam: postati vazduh. Kao što kaže dadaist Branko Aleksić: slika ne treba potpisa.

Artmagazin: Slika ne treba potpisa?! Može li se u ovo vreme naglašene individualnosti prevazići ta pojedinačna, umetnička sujeta koja je i dovela civilizaciju dovde da sad svemu staviljamo etiketu s potpisom, civilizaciju u kojoj firma mora biti istaknuta čak i na najbanalnijim proizvodima?

Milica : Tako su mislili dadaisti. I ja mislim da je to čisto davanje i čisto primanje. Eto, to je moj cilj. Jeste da je to utopija, ali Miodrag B. Protić kaže: "Što je veća utopija, to je i umetnik veći".

Artmagazin: Akademija budućnosti o kojoj razgovaramo otvaraće u studentima potrebu za multimedijalnim izrazom, ali na kakvom temelju će oni graditi svoj izraz?

Milica: Svakako će dobijati odredeni opus iz istorije umetnosti kroz ove predmete koje i danas slušaju. To su instrumenti izraza koji će omogućiti kasniji razvoj kroz interdisciplinarni produkt, a taj produkt može biti: kreativno čitanje, gestualna poezija, poetska tekstualnost, bodi art, performans, hepening... Sve ove discipline će biti zastupljene, ali pošto još uvek sve to u meni klija i vri, nije baš do kraja definisano. Znam samo da je u pitanju avantura sa tri komponente: verbo-voco-visual ili drama-muzika-slika.. Profesor Milan Damnjanović naveo je jedan divan primer za ovo što govorim: arhitekta Mis van de Roe projektovao je 20-tih godina u Berlinu muzej od nekih sasvim novih materijala, nešto kao Bauhaus, ali ga je gradio po istom principu kao atinski Partenon, dakle u zlatnom preseku. Šta hoću da kažem: Mis van de Roe je raskidajući sa tradicijom, održao tradiciju. A to je i moj ideal. Konkretni temelji moraju da postoje, ne počinje se čardak ni na nebu ni na zemlji. U mom projektu nove akademije temelj je slika, na nju se doziđuje, temelj je i drama, temelj je i muzika, ništa se ne poništava (inače bismo dobili potpunu anarhiju). Tek na četvrtoj godini jedan predmet bi bio interdisciplinarni i razvijao bi objedinjeni pristup. U mom konceptu studenti bi bili keatori neke nove stvarnosti. Zasad se ne može reći da li bi oni naginjali više bodi-artu, gestualnosti ili nekom od postojećih artova...