Artmagazin: U smislu: dublje od onog što vide oči, uši čuju, a ruka dotiče, da nadrastemo realnu sliku sveta?

Milica: Ne znam tačno šta bi to moglo biti, ja samo osećam da je jedna grafika ma kako bila divna, na primer Pikasova, ipak prošlost. Treba ponuditi nešto drugo. Naravno, lako je govoriti, treba dati primer.

Artmagazin: Zbog toga više govoriš o performansu nego o slikarstvu?

Milica: Da, postoji samo umetnik u prvom licu, onaj koji će dati nešto veće od slikanja i crtanja. Naravno, ta crta kod mene nije skroz ugašena i ne odbacujem crtež i sliku, ali performans i kreativno čitanje me mnogo više uzbuduju. Primetila sam kad radim performans, onda su i ljudi žešće prodrmani, nekad plaču od ushićenja. Neka moja tapiserija ne može tako da ih uzbudi. A to je zato što je performans sav u osećanjima.

Artmagazin: Da li se ljudima posle tvog performansa, za neko vreme, promeni i život?

Milica: Moguće... Bilo je i toga...

Artmagazin: Da se onda vratimo komunikaciji. Jer sve o čemu smo pričali zapravo je potreba za komunikacijom.

Milica: Pa, ta potreba je suština ljudska. Uzmimo pećinske crteže, Darenbang, Nova Gvineja, Lasko. Zatičemo otiske ljudskih šaka, to su čitavi kolopleti u crvenom okeru. Da li je to magijska potreba čovekova da se likovno izražava, ili nije, ne možemo da dokučimo, ali ako se rodi u čoveku i on se za to uhvati, onda je to toliko snažno da može da ga vuče ceo život. I onda mu nisu bitne ni cipele, ni odeća, ni ta plata, onda zaista ništa drugo nije bitno. U vreme prošlogodišnjih demonstracija, pištaljki, studentskih nemira, studenti na Akademiji su odreagovali i naparavili jedan mural koji je likovno strašan, valjda je trebalo da bude u duhu latinoameričkih tradicija. Jesenas sam anketirala studente da vidim da li im se to sviđa i ustanovila sam da se većini ne dopada. Bio je to povod da im kažem da je dobro biti socijalno angažovan, ali umetnik mora da odreaguje na umetnički način. Recimo taj mural, kad bi se prešao jednom ljubičastom bojom u pravilno doziranoj crvenoj i plavoj, mislim da bi dao više. I mislim da ćemo popraviti taj mural. I ne samo mural. Već polako , mic po mic i druge stvari, menjamo...

Artmagazin: Na akademiji?

Milica: Ma, ne...

Artmagazin: U čovečanstvu?

Milica: Da, u čovečanstvu, bar koliko možemo u ovom našem malom, lokalnom podneblju.

Artmagazin: Objasni mi to.

Milica: Pa, eto, mnogi su umetnici otišli, Marina Abramović, Veličković i mnogi književnici. Ali, ja mislim da se velika umetnost može raditi u Čurugu, u Prigrevici, u Zmajevcu isto kao u Njujorku, Parizu ili tako negde. Kada to kažem onda mislim na delovanje, na krug uticaja koji može imati umetnik, pod uslovom da radi čisto.

Artmagazin: Nije li to ipak stvar karaktera i slabih mesta u čoveku? Neki su otišli baš zato što im ipak treba više podrške i odgovarajuće atmosfere da bi mogli toliko da se otvore da počnu da stvaraju.

Milica: Nisam mislila na to, već hoću da kažem da ne patim što nisam otišla. Neke moje koleginice koje su završile Akademiju peru sudove u Londonu. Mislim, lepo i divno, i ja bih volela da idem, ali…

Artmagazin: Nećemo sad valjda o zadovoljstvu (polu)punog džepa uz tuđ sudoper. Ne treba podcenjivati pranje sudova u Londonu: ako neko nema drugi način da postane punopravan član zajednice, neka meša malter i kopa rovove po svetu. Ali, ako ti kucaš na sasvim drugu kapiju, što bi sad mi pričali o parama. Ljudski vek nije mnogo dugačak, pa se treba zapitati šta ćemo ostaviti iza sebe. Ako peremo sudove šta ostaje za nama, a ako radimo neke druge stvari šta onda ostavljamo. Možda će taj neko, ko s diplomom naše Akademije fizikališe po svetu, tamo naći partnera s kojim će izroditi naučnika, umetnika, ili sveca. Ali, šta se dešava kada se ostane ovde gde su ekstremno teški uslovi za stvaranje? Kod nas su sada uslovi dramatično teži nego na drugim mestima, jer je ovde apatija gusta kao pekmez. Da li se to na tebe odražava i kako? Kako jedan umetnik savladava to kolektivno stanje duha, tu ravnodušnost, nezainteresovanost koji svi mi osećamo?

Milica: Da, to lebdi nad nama kao težak oblak... Pa, bilo je dana kada sam i ja ležala tako, danima. One 1992, 93, tada nisam radila, i cilj mi je bio da prespavam svaki dan, da prespavam glad i bedu. To je bilo strašno. Ali, naš prijatelj Vujica Rešin Tucić ima jednu lepu pesmu: "Život je posao". U tom smislu umetnost je, takođe, posao i shvatila sam da je ono što radimo važnije od nas samih. Pitanje je samo kako to izvesti svaki dan, jer kako se uopšte mrdam i radim, o tome ne smem ni da mislim.

Artmagazin: Ali radiš.

Milica: Pa, inercija, pretpostavljam, ne smem da se osvrćem, jer ako stanem proći ću kao Virdžinija Vulf.

Artmagazin: Neko mora da udahne život Feniksu. Šta misliš, da li će u sledećem krugu ta reanimacija i novo buđenje iz bunila biti ženski posao?

Milica: Pa, verujem da će doći neki matrijarhat, možda treći milenijum bude obležen tim sveprožimajućim materinskim principom.

Artmagazin: Spremaš jednu novu veliku izložbu. O čemu se radi?

Milica: Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu za 15. april pripremam izložbu likovnih radova i intermedijalnih produkata, biće dosta fotografija, oko 400 dokumenata sa mojih performansa. Nemam kompletnu dokumentaciju sa svih mojih performansa, neke nismo snimili ili zato što smo se poneli neodgovorno, ili nije došao fotograf ili nismo imali novaca da kupimo film. Naravno, ta dokumentacija nije od suštinske važnosti, osim zato da bi čovek ušao u neku instituciju. Hlebnjikov je sve svoje stihove pisao na malim ceduljicama i nosio ih u jastučnici kao Deda mraz, nije ih slagao u zlatne fascikle i gurao po fijokama stilskog nameštaja. Ova izložba bi trebalo, ne znam koji put, da pokaže to što ja radim. Neprekidno se dokazujem. To će mi biti nešto kao treća magistarska izložba.

Artmagazin: Kako treća?

Milica: Ma, šalim se. Ali, šta mi drugo preostaje kad čovek mora stalno da se dokazuje, da objašnjava, jer neko kod očiju neće da vidi. Hoću da kažem stalno moram da branim svoj pristup u umetničkom izražavanju. I izložba u aprilu nastaje na predlog nekih konzervativnijih struja koje nikako da shvate šta je to što ja radim, kakva je to vrsta umetnosti. Naravno, ponešto shvate, shvate crtež, tapiseriju, ali onda kažu: šta ti treba da se zamajavaš s tom decom, šta tu skakućete i vrištite. Zato hoću da predstavim i taj deo opusa. Inače ja sam bila prva studentkinja koja je 1982. godine Instalacijom s trakama otvorila mogućnost da i studenti izlažu u prostoru Akademije. Danas se ta galerija naziva Hol. Dotle su tamo izlagali profesori, docenti i asistenti. To je njima bila nekakva odskočna daska za napredovanje, a ja sam se ubacila tamo kao student.

Artmagazin: Kakvi su tvoji umetnički kontakti sa inostranstvom?

Milica: Od 1989. nisam bila lično u inostranstvu, niti sam učestvovala na neki drugi način. Onda sam 1996. učestvovala u programu "Videomedeje". To je zanimljiv skup žena koje se bave videom. Imala sam dva rada na temu "Obredi tela i zemlje" koji su posle otišli u Liverpul. Ja nisam išla, ali su moja dela bila tamo. Ti radovi su bili prezentovani i u Sarajevu. Koleginica Vera Kopicl koja vodi "Videomedeju" mi je rekla da je to išlo po svetu, pa eto drago mi je, ne moram fizički biti prisutna na mnogo mesta, emanacije se ipak šire diljem naše kugle. Osim toga, na Akademiji smo se kompjuterizovali, dobili smo nedavno i "elektronsku četkicu", pa možda je i ja uzmem u ruke, ili moji studenti zajedno sa mnom. U svakom slučaju, obećavam, to će biti nekakva kolektivna umetnost.

Artmagazin: Zanimljivo je što si upotrebila reč kolektivno, jer se celom ovom pričom uklapaš u jedan od talasa koji je ponovo zaneo i poneo mnoge intelektualce, umetnike. Mada je oduvek tako da ljudi najviše uživaju u zajedničkim događanjima bilo koje vrste, na bilo kom nivou. Ako postoji jedan moderator zbivanja, svi će ga prihvatiti, kao u prvobitnim zajednicama kada je poglavica davao znak za ritual, a svi učestvuju i svi daju svoj doprinos ulogama koje im leže. Čim učestvuješ nešto ti se desi, u svakom slučaju mnogo više se dogodi nego kad pasivno primaš ono što ti je neko drugi namenio da konzumiraš...

Milica: E, to sa poglavicom mi se veoma sviđa...

Složile smo se: Čovek nije ostrvo, nije ni usamljeni vrh i mora da razmenjuje sa drugima ono što ima...