Branko: Pitanje da li ja imam takve projekte kao što rade ti drugi umetnici. Povremeno imam takvih ideja, ali obično odustajem, jer ne vidim neki naročiti smisao u tome. Mislim na tako neki performans. Sad da smišljam neki projekat, pa da to ostvarim, to nisam radio. Ne mešam medije, osim kad je u pitanju svirka...

Art magazin: To što ti predstavljaš u trendu je savremenog mišljenja o tome šta je multimedijalna umetnost i u odnosu na to si bez ostataka multimedijalan. To i jeste zadivljujuće što možeš da radiš u više medija. Da li si radio i neke velike projekte ili je to ostalo u domenu koncepta?

Branko: Uradio sam projekte po oblastima i temama i za neke velike izložbe, recimo u Kunst hale. Imam još neke velike projekte, ali ne radim ništa u tom pravcu da se ostvare. Ako tako nešto imam u glavi, nastojim da napravim zabelešku, pa će jednog dana ljudi videti kako je Andrla, eto, imao i neke velike projekte. Šteta što ih nije ostvario.

Art magazin: Konceptualna umetnost i podrazumeva da umetnik iznosi samo ideju, skicu, pa ako se nađe neko ko ima interesa u toj oblasti, pa mu se dopadne ideja, on će se angažovati da se umetnički koncept ostvari. Možda se i ostvare neke tvoje ideje?

Branko: Još jedna dimenzija: mora postojati kontinuitet u radu i kvalitetu na duži rok. Ima ljudi koji su u igri, ali moraju stalno da budu dobri. Umetnost ne trpi imitacije i foliranje. Možda u momentu može da prođe, ali neko ko to radi dugi niz godina i izlazi pred javnost, ispašće ukoliko nema srži, ako u njemu nema lave koja radi unutra, ako ta zemlja unutra nije usijana, ako je hladna planeta, ona će izleteti. To je kao u bilijaru, kugle se sudaraju, neko ide dalje, a neko ispada. I tokom vremena će se videti ko je šta uspeo da uradi, ako se to uopšte bude cenilo. Kriterijumi su prilično okrutni. Neko ko je igrač u jednom momentu na osnovu folirancije, doživeće fijasko, jedino ako ima neku budalu koja će ga finansijski ili društveno podržavati. Postoje ljidi koji imaju šarma i na osnovu koga uspevaju - kao dvorski slikar. To je uvek postojalo, ali postoje i oštri kriterijumi.

Art magazin: Vreme sve to proseje.

Branko: Proseje, jedino ne znam kad taj period prođe, koliko čovek koji je stvarao može da ima koristi od toga što je radio. Posle smrti Mondrijana koliko je za njega imalo smisila što su mu slike cenjene, ili šta znači Van Gogu što njegove slike imaju neke ogromne vrednosti, a on je umro znamo kako.

Art magazin: Ali, on je stvorio te slike.

Branko: Šta ima on od toga? Nema ništa od toga što je on stvorio slike koje posle nejgove smrti koštaju pravo bogatstvo.

Art magazin: Verovatno Van Gog nije razmišljao o tome, jer da je mislio kako nema ništa od slikanja, ne bi ni stvarao. Odakle kod tebe ta gorčina?

Branko: Pa to je i moj neki problem. Samo sam naveo Van Goga i Mondrijana jer su poznati.

Art magazin: Mogli bismo tom spisku onda dodati i Mocarta koji je umro na sirotinjskom groblju...

Branko: Mnogo je takvih velikih koji nisu imali ništa od svog stvaranja. Kad pogledam to iskustvo, pitam se zašto bih ja stvarao nešto što će imati ogromnu vrednost jednom nekada i što će neko time trgovati na licitacijama. Zašto da ja sada tako nešto pravim?

Art magazin: Da li su te tvoje koncepcije i slike koje nosiš u glavi pokušaj da zadržiš vrednosti projekata za sebe? I da li te koči u radu pomisao kako će se na tvojim delima neko obogatiti? Jer, ipak, radiš, stvaraš. Sve to deluje kao baza za unutrašnji konflikt.

Branko: Pa to jeste u stvari borba. I to jeste neka trgovina, igra na berzi. Pokušavaš ovo-ono, probaš jedno, pa drugo...

Art magazin: Vratimo se malo, čini se kao da umetnici ranije nisu razmišljali o tome šta će biti s njihovim delima, samo su radili, nisu brinuli o tome za šta će se upotrebiti njihova dela, a u ovom vremenu se to pitanje postavlja: zašto ja da radim kada će to neko drugi da eksploatiše. Da li je je to taj pristup?

Branko: To je samo jedan aspekt toga kompleksa šta će posle biti kad mene ne bude kao umetnika. Drugi je ovaj: zašto ja da radim neke radove koji će posle pet hiljada godina biti izloženi u nekom muzeju, ako to uopšte bude, a možda i ne bude tako. Koji je smisao moga naprezanja i ulaganja napora u taj rad? Ako ne bude izlagano onda nema smisla ni sada da se radi, jer nema vrednost, a ako bi se moje delo izložilo u nekom muzeju budućnosti, onda je pitanje šta ja time dobijam i kakvog ima smisla da moj rad visi u nekoj galeriji na Mesecu za pet hiljada godina.

Art magazin: Imaš li neki odgovor?

Branko: Nemam. Ali to su neke neurotične situacije kroz koje čovek prolazi svakodnevno hiljadu puta. Misliš ovako-onako, paziš da nešto uradiš a da ne uradiš neke eskivaže.